Terorizam

Ovako, zajebavati podivljalu sedamdesetogodišnju mečku rušenjem njene omiljene igračke, moglo se završiti samo na jedan način: raketnim napadima na ukrajinske civile.

Ono što je krasilo rusku specijalnu operaciju od početka – bespoštedno rokanje po civilnim ciljevima – dva dana posle skrljavanja mosta, došlo je do naročitog izražaja. Letele su rakete iz dubine Rusije i gađale sve same civilne objekte, među kojima zgradu Samsunga u Kijevu, konzulat Nemačke u Kijevu, te njihov omiljeni grad-cilj, dom najveće evropske nuklearne elektrane, Zaporožje.

Gledali smo snimke kako pešacima ruski projektili u niskom letu oduvavaju frizure, a onima sa manje sreće padali su viši spratovi na glave, jer Rusi naročito vole da gađaju stambene zgrade noću, kad u njima spava što više civila.

Ne treba da budete u kontaktu sa duhom Miroslava Lazanskog da biste skontali da će rušenje Putinovog ponosa i simbola krađe Krima – Kerškog mosta, izazvati divljačku odmazdu nad civilnim stanovništvom, kojoj će se radovati samo Rusi i većina građana Srbije. To se i desilo. Žene su pevale u kijevskom metrou, dok se iznad njih sve treslo. Dirljivo.

Da li je bilo potrebno još negativne propagande, za koju Ruse inače boli uvo? Oni će svakako gađanje civila definisati kao denacifikaciju Ukrajine.

Otkad su zapretili nuklearnim oružjem, očigledno im do imidža uopšte više nije stalo, a kako su počeli da prinudno odvlače pijandure na front, koje se, čim dođu, odmah predaju Ukrajincima, jasno je da se agresor sve teže snalazi u sopstvenom ratu.

Zašto zajebavati pomahnitalog Putina, gađanjem njegovog lepog montažnog mosta? Ukrajinci su se pohvalili kako su srušili pola lansiranih ruskih projektila. Rusi su toliko odlepili da su raketom raspolutili Kličkov pešački most u Kijevu. Šta ako sutra neka budala na projektil srednjeg dometa nakači nuklearnu bojevu glavu?

Pa, ništa. SAD su naručile joda u vrednosti od 290 miliona dolara, što je baš mnogo joda. Jod se, znamo to iz osnovne, mi koji smo išli u normalne osnovne, koristi prilikom nuklearnih napada.

No, dobro. Šta to nas briga. Srpski vazduh je opet u crvenom, što će biti maltene vazdušna banja u odnosu na mesta gde će opaliti atomske bombe. Srpski firer je sve luđi, što je ipak smešno u odnosu na to kakav je ruski firer.

Srpskog mleka nema u srpskim prodavnicama, ali poljskog i češkog ima.

Ma šta će nam mleko, nismo deca. Dobro, osim dece, koja su deca. Nije češko mleko toliko skupo.

Nadajmo se da postoji plan za Ukrajinu koji ne uključuje radioaktivno zračenje „Starog kontinenta“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.