Tičerka

I mi smo imali tičerku, u osnovnoj. Razrednu. Osmi razred. 1990. Na časovima odeljenske zajednice sela bi za katedru i uz blaženi osmeh Bogorodice posmatrala haos u učionici, koji je trajao od prvog zvona do „zvonka spasića“. Klinke su kreštale, a hormonski mutanti skakli su jedni na druge, urlikali, gurali se, čak smo i jedan prozor razbili.

Ona je sve to pratila sa tim majčinskim osmehom i tek ponekad tiho izgovorila: „Deco, molim vas…“, a jedan, nazvaću ga Žarko, ili drugi, nazvaću ga Miki, već bi joj se našao iza leđa, skinuo gaće i klatio nekoliko sekundi svojim bednim đokom, što je pratilo vrištanje ženskog i arlaukanje muškog dela odeljenja. Ona se, garantovano svesna šta iza nje može da se dešava, i dalje blaženo smeškala.

Bilo joj je jasno da sve odlazi u pizdu materinu, pa nas je s osmehom tamo pratila. Ne verujem da bi pet godina ranije bila takva, ali tada, ona je već sebe videla u drugoj zemlji, na ostrvu, pokraj mora, uz galebove, sunce i vetrić, onim što takva osoba zaslužuje.

Sreli smo se na jednoj školskoj priredbi, na koju sam pozvan u svojstvu poznate ličnosti koja je završila našu školu. Zaista je u penziji dočekala svoju kuću na moru, čak me je i pozvala da se sklonim tamo, kad god neko hoće da me ubije.

Isto važi i za razrednog iz srednje. I taj ima kuću na moru, gde uživa u penziji, a milion puta mi je rekao skloni se ovamo, nemoj uzalud da gubiš glavu. E, kod njega nije bilo skidanja gaća i landaranja đokom. Bila je 1992. Nismo bili baš govna kao ova trojica sa snimka, ali jesmo bili govna. Prvog časa kod novog razrednog dobili smo ukore pred isključenje.

Eto, tako. Jer postojimo. Jer je bilo poznato da bežimo sa časova, da se rugamo profesorima, da se verovatno jedan od nas israo na đačku stolicu u učionici 35 i da smo upalili jedan WC. Isekao je sve to u korenu. Uvek se mlada govna iživljavaju nad najboljim profesorima, kao što je tičerka u Trsteniku.

Izuzetak je Kostić, koji je bar deset šlajmara poslao na leđa fizičarki, zbog koje je pola Pravno birotehničke palo drugi razred, dok bi defilovala između klupa. Nikada ga nije provalila.

Pavijani, koji će biti izbačeni iz trsteničke Tehničke i ubačeni u neku drugu uzaludnu školu, nepogrešivo su učitali nedostatak bilo kakvog istinskog autoriteta na nivou države, pa su, poput pavijana iz savane, aktivirali svoj autoritet i bacili tičerku na patos.

Srećom, sve su snimili, jer inače ne bismo mogli da vidimo preplašeno lice te ponižene žene i poražene profesorke. Gde su njeni galebovi. Gde je njeno more.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.