Tim Barton za 100 dinara

Subota je, pada kiša, rulja kreće u provod, a ja se, sa kapuljačom na glavi i suzavcem u šaci, pribijen uz zidove zgrada, šunjam ka parking mestu. Kad sam bio klinac, isto to sam radio iz zezanja, zamišljajući da sam u ratu.

Prelazim Krunsku, mimoilazim se sa troje mladih, tip i dve ribe, jedna od riba mi se namrštiča, žurim dalje i primećujem nekog ko mi se, takođe uza zid, približava. Da li je muško, da li je žensko, definitivno žensko, nema nameru da se pomeri, okej, pomeriću se ja malo ulevo i preko puta Četrnaeste beogradske, u trenutku kad smo se mimoilazili, shvatamo da se poznajemo. Baš se dobro poznajemo, ali se jako dugo nismo videli.

„Ej, bre“, reagujem, a ona uzvraća glasnim smejanjem. „Otkud ti, u petnaest do tri“, pita glasom, koji me je oduvek podsećao na mjaukanje. „Sa fudbala. Ti?“ „I ja.“ „Super izgledaš“, primećujem. „Super sereš“, odgovara. „Ne, ne, super si, zaista. Jakna ti je hit, džemper vrh, vidi torbu, Tim Barton, ladno. A tek kapica…“

„Jaknu sam platila 300 dinara, kapicu 100, džemper 50, torbu 100…“

„Ovu torbu? Sto dinara?“

„Da“, nastavlja. „Pantalone su bile isto 100 dinara, a šal sam sama pravila.“

Za patike, koje su takođe bile super, ili su joj, makar, super stajale, nisam hteo da pitam, a ona nije ništa rekla.

„Sve sam kupila na Kaleniću.“

„Znaš da je to odeća pokojnika?“, pitam, setivši se Brkinog ćaleta, koji je na Bajloniju kupovao odeću mrtvih, uglavnom košulje s cvetnim dezenima.

„O, ne, stvarno?!“, hvata se šakama za obraze, razrogačivši oči.

„Pa da, zato je tako jef…“

„Naravno da znam“, prekida me i nabija mi kapuljaču na oči…“ Zašto bacati pare na nove prnje, mislim, ni nemam pare za nove prnje, kad mogu ovako. Zamisli, neko je nosio stvari koje se meni sviđaju. Ostavio je na njima svoju energiju. Onda ja dodam svoju energiju i tako, nosim nekoliko ljudskih energija sa sobom, to jest, na sebi. Zato izgledam super.“

Brkin ćale je to jednostavnije obrazložio, sa: „Boli me stojko.“

„Ovaj…“, stežem suzavac, jer prilaze nam tri spodobe, urličući kao zveri iz savane.

„Nije slučajno kad imaš isti ukus kao neko drugi“, nastavlja ona, a zveri prelaze na drugu stranu ulice.

„Osećam mirise. Pokušavam da zamislim ko je ovo nosio. Nešto smrdi na duvan i posle sedmog pranja. Nešto na deterdžent, koji se nije isprao, niti će, očigledno. Na nekima je ostao miris znoja, koji nema šanse da se opere…“

„I to znojavo nosiš?“

„Pa da! To je kao da ulicama i dalje šeta deo nekog ko odavno više ne miriše ni na šta. Ili odskora, šta ja znam“, objašnjava, a kišne kapi nam padaju po odeći.

Ćutimo nekoliko sekundi. Kratak pogled oči u oči.

„Ej, pa ti si ovde išla u školu!“

„Jesam. Baš je bilo super nekad.“

„Bilo je.“

„Sada je odvratno.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.