Toma Mona u samoposluzi 2

Naleteo je međutim na gomilu papirnih rolni koje su služile ko zna čemu. Male rolne, velike rolne, papirnate, hm, možda su to sirovine kojima bata Andrej štampa novac? A na omotima sve neke bebe i pačići. Pa da, bebe i pačići, nema jasnijeg simbola za papirnati novac. „Izvinite, koliko novčanica mogu da napravim s ove četiri rolne“, pitao je, u naletu poslovnih ideja, novu staricu u crvenoj kecelji. Sa flekom gore desno.

„Ne znam za to, ali dupe možeš da obrišeš i više od četiristo puta, jedan komšija se baš juče pohvalio. On uzme svaki list pa ga prepolovi, pa onda na četvrtine i kroz rupicu provuče mali prst, to mu je, kao, držač za guzobris, pa ga nabije sebi u…“ „Aaaaa, aaaa!“, vrisnuo je Toma Mona, a obrve su mu umalo dodirnule plafon ove demonske ustanove. Utekao je ka izlazu, ali ni to nije bio izlaz.

Bili su to stakleni izlozi sa gomiletinama tamnocrvenog mesa, nešto kao iz horor filmova, koje Toma gleda kroz prste, u društvu meda Joce i krokodila Nidže. Jezivo mesište, ko zna čije, ko zna odakle, možda čak i od izgubljenih mušterija. Bilo je tu baš velikih komada. Koja životinja može da ima ovoliko mesa? Nilski konj? Žirafa? Gle, muva. Pa ovo je strašno. Kao da sam u hladnoj afričkoj pustinji, samo fali lav, da me siluje i pojede.

Toma je navikao samo na meso u obliku sitno iseckanih grilovanih komadića najfinijeg belog mesa od vijetnamske patke i korejske prepelice. Nikada se nije susreo sa svinjom, koja je uginula od svinjske kuge pa se pretvorila u meso za ishranu ljudi, a ni sa kravom koja je smrznuta živela u EU, pa je, posle isteka roka trajanja, svoj život nastavila u odmrznutom stanju u srpskim samoposlugama, jer od čega bi se inače pravio gulaš.

Zašto, međutim, gubiti vreme. Za našega Tomu gulaš je bio špansko selo, kao i parizer. Jedan omanji gospodin koji je izgleda bio zaposlen kao kazan za kuvanje rakije, prišao je delu sa žirafama i nilskim konjima. „Molim vas… sedam i po koluta… parizera. Ali tanko“, promrmljao je, a prodavačica ga je pitala: „Hoćete predsednikov?“ „Imate?“, obradovao se ljudski kazan za rakiju. „Držimo ispod tezge, za stalne mušterije. Sedam i po, znači?“ „Ma, osam, nek ide život.“

Zar je ovo parizer koji je Toma jeo? Ispod tezge, pored nosorogovog buta? O, ne, o, ne! Zato je predsednik odmah svoj bacio u kantu i spalio. „Aaaaa“, počeo je da vrišti i beži ka izlazu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.