Foto: Radenko TopalovićPošto ne samo što pažljivo pratite ove kolumne, već ih isecate iz novina i sakupljate u fasciklama, onda znate da je sedmog decembra izašao tekst „Tramvaj“, u kom sam opisao kako sam se petog decembra vozio tramvajem.
E, pa, vozio sam se opet! U petak! Dvaput!
Razlika u odnosu na prvu vožnju bila je prilična jer sam tada bio pijan, a sada trezan. Razlika je u tome i što sam sada platio kartu! Dvaput!
To sam uradio putem SMS-a. Cena je neisplativa za GSP, sat i po vožnje gradskim košta manje od jedne pogačice, ali pitanje je i ko tolicko plaća, imajući u vidu tihi rat koji Beograđani, švercujući se, vode sa ovim javnim preduzećem.
Već sam napomenuo da tamo gde sam bio (Grac), karta za javni prevoz košta tri evra sat! Znate šta, nije to toliko bolji prevoz od našeg.
Jeste, noviji su tramvaji, stižu u minut, ali naši stižu za pet pet do deset minuta, a kad ih dugo nema, iskusni korisnik gradskog prevoza zna da će posle prvog, krcatog tramvaja, brzo naići barem tri, od kojih se u četvrti može ući.
Dobra strana vožnje tramvajem, pa i trolejbusom, pa i autobusom ako baš morate, je to što možete nekoliko stanica da prepešačite, naročito kada u sred zime zamiriše proleće, kao u petak.
Vazduh jeste bio u ljubičastom, ali bez mirisa i ukusa, pa sam sebi rekao neće ti ništa biti ako prošetaš stanicu ili dve. Stanicu, ispostavilo se.
Stao sam oko dvadeset do dva, na stanicu, na kojoj je bilo dvesta osamdeset ljudi.
Smestio sam se među njih i uživao u neprepoznatljivosti, jer napolje idem samo sa lažnim brkovima, naočarima i gumenom ćelom.
Šalim se. Napolje, a naročito u gradski prevoz, idem ovakav kakav sam, jer zna se kodeks gradske vožnje: nema poznatih i nepoznatih, u ovom brodu koji se kotrlja svi smo jednaki. Pa i dok čekamo.
Uspešno smo se ignorisali, a onda je naišao tramvaj iz kog su ljudi ispadali napolje. Ha, sačekaću sledeći. Pet minuta kasnije naišao je sledeći, iz kog baš nisu ispadali ljudi, ali nije bilo baš ni komotno, a ja sam već pomalo kasnio tamo gde sam krenuo.
Pošto je u Srbiji džeparenje zakonito, vozio sam se tako što sam levu i desnu ruku držao u džepovima, a trećom sam se držao za rukodržač. Izašavši iz vozila, osetio sam navalu dopamina, a ostali putnici, izgleda, nisu.
U povratku, bilo je to iza četiri, na stanici je bilo sedamsto miliona ljudi. Naišao je tramvaj iz kog je najpre ispao čovek s bradom, kome je bila zadignuta leva nogavica, a noga gadno inficirana.
„Ne ulazite unutra, ne može da se diše“, rezignirano nas je obavestio.
Nakon dva minuta stigao je drugi, a minut kasnije i treći tramvaj. Stanica je ostala gotovo pusta, a onda se začula pesma metalnog kita, odnosno škripa četvrtog tramvaja, u koji sam ušao i u njemu uslikao selfi.
Toliko je bilo lepo da nisam izašao na mojoj stanici, nego tri stanice kasnije, da bih se malo prošetao.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
