Trbušni ples gospodina Vučića

A možda bi mu to i pomoglo. Pogledajmo malo stvari iz predsednikovog ugla. On sve radi zbog onih koji ga kritikuju. Reći će neko da to nije tačno, on vadi iz korpe sirko i paštetu radi hipnotisanja svojih glasača, ali da nije onih koji ponavljaju kako je inflacija u Srbiji viša nego u Ukrajini, u kojoj je krv do kolena, on ne bi morao da svakih nedelju dana nastupa sa korpom.

Osetljiv i nežan, u neprekidnom strahu od pada rejtinga, predsednik se zaneo i, razumljivo, počeo da gubi kompas prilikom nastupa. Prva korpa jeftinija, druga korpa još jeftinija, jedan od mojih manje skupih satova bebi s Kosova, Suzi-tašnica ne košta milion nego samo sto osamdeset i dva i po evra, branićemo se do poslednjeg od vas, nisam izdajnik, vi ste i tako ukrug. Sve njegove teme i svi njegovi nastupi inspirisani su kritikama.

Ušli smo, dakle, u začarani krug, u kome mi kritikujemo predsednika zbog javnih nastupa, a onda on odgovara još ekstremnijim javnim nastupima. Treba imati u vidu da nije on jedini zaslužan za situaciju u društvu, on je samo na svoja nejaka pleća preuzeo svu odgovornost. Njegovi saradnici sede u hladu, krkaju mlado jagnje ispod sača, piju vino iz Toskane i smeju mu se. Dok mu se oni smeju, Vučić i mi pizdimo jedni na druge.

Ovo prevazilazi politiku. Samo pravi humanista će predložiti bojkot predsednika. Ideja je da pustimo gospodina Vučića da radi šta mu se prohte, a mi ćemo da se bavimo jesenjim oprašivanjem cveća. Eventualno iskritikujemo Čaleta i Gašića, ali ignorišemo onoga ko umesto njih odgovara na pitanja upućena njima. I to ne nedelju dana, ni mesec dana, nego zauvek.

Hm… šta bismo onda mi koji svoje postojanje, te društvenopolitički i profesionalni angažman zasnivamo na gospodinu Vučiću? Kako bismo nastavili dalje ukoliko bismo ostali bez parizera. Bez paštete. Bez skupih patika. Bez bicepsa. Bez e baš ne dam Vulina. Bez e baš dam Kosovo. Izvinjavam se Sari i Draganu, ali na Zapadu su troškovi života prilični. U tom smislu, bojim se da ću nastaviti sa komentarisanjem gospodina Vučića, makar morao da ga hvalim, eto.

I nisam samo ja u pitanju! Kako bi Nenadu Kulačinu bilo kada ne bi gledao predsednika! Da ne govorim o Draži Petroviću, Olji Bećković ili Zoranu Kesiću. Ili dnevniku Nova S. Ili novinarima N1, na predsednikovim konferencijama za štampu. Možda za početak ipak da probamo sa nedelju dana ignorisanja. Ali ne važi se ako zaigra trbušni pres.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.