Foto: Radenko TopalovićSala biblioteke bila je krcata, uglavnom omladinom i penzionerima. Za velikim stolom sedeli su Šestić, jedna ribica koja je trebalo da vodi tribinu i direktorka biblioteke – kandidatkinja za duplericu, koja nas je ugostila domaćom rakijom i kiselom vodom, u svom kabinetu, dok je Šestić potpisivao ugovor.
Stao sam sa strane, kako bih sve lepo video, i te sluđene face u publici koje su od ovog narkomana očekivale ko zna šta, ali i Šestića za stolom, koji se smestio između svojih cura.
„Dobro veče, čast mi je i zadovoljstvo da po jubilarni peti put pozdravimo našeg najčitanijeg mladog pisca, Bobana Šestića!“, najavila ga je direktorka, kao da najavljuje boks-meč.
„Hvala, direktorka, ali sa skoro trideset i osam godina konačno sam zaslužio da mi se iz naziva profesije izbaci mladost“, mumlao je Šestić u mikrofon.
„Aha, dobro“, nije se dala zbuniti. „Sa nama je i naša Maja, koja će voditi tribinu“, dodala je, Šestić je poveo aplauz, a mala za stolom se sva zarumenela.
Zatim je direktorka ustala i sela u prvi red. Šestić me je pogledao i namignuo.
„Gospodine Šestiću“, zamucala je mala Maja, „šta mladi u Srbiji treba da rade da bi nam svima bilo bolje?“
„Trebalo bi da se naoružaju i da čekaju“, odgovorio je kao iz topa Šestić, a neka tri zvrndova s kraja sale urličući su podržala ovu ludačku izjavu.
„A šta da čekaju?“, pitala ga je Maja.
„Kako šta da čekaju? Pa, pravi trenutak da oružje upotrebe!“, dreknuo je on, a salom se prolomio smeh pomešan s aplauzom.
„Da li naša omladina treba da ide da živi u inostranstvo?“, nastavila je sa intervjuom za školske novine Maja.
„Ne, nema kuće kao što je kevina i ćaletova i nema naroda kao što je naš. Zato, jebeš pranje sudova Švabama i njima sličnima, bolje je ostati ovde i boriti se do kraja! Pre svega, jer uvek možeš kod keve na ručak, ako pukneš s parama.“
Aplauz.
„Dobro, a kako se treba boriti?“
„Prvo, deco, morate da znate protiv čega se borite. Borite se protiv vaših roditelja, sve dok ne pređu na vašu stranu. A onda ćete zajedno sa svojim roditeljima da se borite protiv tuđih roditelja koji vaše mlade živote guraju u ambis.“
Aplauz.
„Vi ste malo revidirali svoje stavove u odnosu na ono što ste pričali kad su izašli Crveni nokti.“
„A vi ste malo revidirali svoj rečnik u odnosu na prošli put. Eto, oboje smo u nečemu napredovali. Samo potpuna budala ne revidira stavove.“
„Pričali ste kako treba ginuti za demokratiju i Evropsku uniju“.
„Zajebô sam se. Demokratija je sranje, a Evropska unija još veće.“
„Pa, za šta onda treba da se borimo?“, smorila se.
„Otkud ja to znam. Sve ideje dvadesetog veka otišle su u kurac. Lično mi smo ih obesmislili. Sada je na klincima da smisle nešto novo. Ukoliko su to u stanju, s obzirom na to koliko su zaglupljeni.“
Mlak aplauz.
(odlomak iz romana „Kandže 2: Diler i smrt“, 2012)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
