Ubijanje živih i mrtvih

I desio se. Država je, posle godinu dana, konačno preuzela odgovornost, ali ne za situaciju u društvu koje stvara mlade ubice, već odgovornost da se prvi nađu na mestima zločina i na taj način ponovo, javno, preuzmu kontrolu nad paklom koji su stvorili.

Ranom zorom, predsednik se trećeg i četvrtog maja došunjao do mesta zločina, ostavio vence i slikao sa ništavilom oko sebe.

Zatim su to uradili i pojedini ministri iz nove vlade. Nadao sam se, nadali smo se, da li smo se nadali, da ćemo se i mi okupiti, u još većem broju nego prošle godine, da ožalimo mrtve i upozorimo režim da smo i dalje tu, da nećemo dati da žrtve upadnu u mašinu za mlevenje i relativizovanje zločina.

Nas na ulicama nije bilo, padala je kiša, bio je prolećni raspust, možda neko ima još neki izgovor, a žrtve su ostale zaglavljene u prostoru između našeg života i njihove smrti.

Stigla je i prigodna tužbalica od režimskih repera i dve „centralne manifestacije“, koje niti su se brojile desetinama hiljada ljudi, niti su bile na ulicama i posle godinu dana strateškog odugovlačenja, kriminalci koji vladaju ovom zemljom dočekali su priliku da javno preuzmu na sebe „brigu“ o ovim slučajevima.

Kao kada polažu cveće na Đinđićev grob, a pola njih se raduje što je ubijen, tako sada polažu cveće na mestima zločina, svesni svoje odgovornosti za društvo koje su stvorili, u kome je moguće i ono što je naizgled nemoguće.

Mi smo žrtve izdali onog trenutka kad smo pristali na igru opozicije, koja je preuzela proteste, pa onda i njihov naziv, da bi što bolje prošla na decembarskim izborima.

Mi smo ih izdali kada smo prećutali svečano gašenje protesta koji nisu doneli ništa.

Kako je vreme odmicalo, tako su pokušaji da očuvamo sećanje na žrtve sve više delovali kao onemogućavanje da ih pustimo da počivaju u miru.

Iz najboljih namera, pojedinci su pokušali da urade ono čime je trebalo da se bavi država i sa raspadom koalicije „Srbija protiv nasilja“ došli smo u situaciju da svako dalje pominjanje njihovih imena na dva i po slabo čitana portala zapravo donosi dodatni bol roditeljima, ne dozvoljavajući im da u miru ožale svoje najbliže.

Sad, kad je režim pokazao da je sve vreme zapravo planirao da preuzme potpunu kontrolu nad sećanjem na ove zločine, mi možemo da iskuliramo.

Žrtvama je potrebno da počivaju u miru, a njihovim najbližima da u miru tuguju, jer to je jedino što je preostalo u društvu koje ubija i žive i mrtve. Ovu bitku smo izgubili još trećeg i četvrtog maja, 2023.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.