Ubistvo stanicom

Takvog teksta, međutim, nema. Umesto njega, čitaćete ovaj, svakako lošiji od tog, nepostojećeg, jer teže od naknadnog pisanja o ličnom značaju određene zgrade jeste naknadno pisanje o značaju zgrade posle pogibije nevinog sveta pod njenom nadstrešnicom.

Koliko bedno izgledaju moje kolumnističke muke u odnosu na muku onih kojima je najbliže ubila novosadska železnička stanica, koju sam toliko voleo, pa, mogu reći da je volim i dalje, jer u Novi Sad više ne dolazim, pa se stanice mnogo više sećam, nego što je živim. A dok sam dolazio, bila mi je toliko bitna, da je zaslužila najmanje tri prozne priče i dva novinska teksta, a dobila je ovaj, opterećen stradanjem onih koji su na nju u petak došli na svoje poslednje putovanje.

U Novi Sad sam se prvi put dovezao žutim stojadinom, krajem dvadesetog veka, dok do grada još uvek nije vodio auto-put, već put sa tri trake, koji je išao sve do Subotice.

Pokojni otac naučio me je: skrenem s puta levo, onda idem pravo, onda malo podalje opet levo, ali ne odmah, jer ako tu skrenem, izgubiću se u, za mene zauvek nedokučivom lavirintu centralnih novosadskih ulica, nego, dakle, još pravo, pa opet levo, kao što sam već napisao, zatim desno, pa posle toga još malo pravo i tu će se, sa desne strane, ukazati novosadska železnička i autobuska stanica. Tu, za mene, počinje Novi Sad.

Iz drugog puta uspelo mi je da samostalno dođem do nje. Bilo je tako lepo stići do mesta gde mogu da zastanem, da razmislim kojim putem dalje, do onoga što bih u Novom Sadu tražio, književne večeri, koncerta, predavanja, sajma knjiga, neke drugarice ili nekog druga.

Nikada do centra Novog Sada nisam, niti ću ako tamo ikada budem ponovo išao, dolazio drugačijim putem osim preko stanice. Skoro nikada se nigde ni sa kim u Novom Sadu nisam nalazio, a nalazio sam se sa mnogima, nego kod stanice. Bilo je fantastično! Dovoljno veliko da se tuda okreću autobusi, a opet, dovoljno malo da te odmah uoče oni s kojima se sastaješ.

Jednom sam bio i s one strane stanice, na šinama, u „plavom vozu“, u ovo doba, 2010, u kome se na višesatnom putu od Beograda do Novog Sada i nazad odvijala „Plejboj“ žurka.

Krajnje je, dakle, neumesno da pišem o tom iskustvu, ali jednom se i o tome mora napisati makar priča.

Eto to bi bilo od mene, o onoj, koju ćemo od prošlog petka pamtiti po ubistvu nevinih, koje su udruženo izveli korumpirani i/ili nesposobni političari, projektanti i izvođači radova. Njihovo oružje je, ovog puta, bila, ni kriva ni dužna, moja i vaša, novosadska železnička stanica.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.