Udri, omladino!

Otkud nasilje?! Pa još u školi?! Ccc, dokle smo stigli. Niko ne pamti da se ikada u nekoj školi nešto loše desilo, a kamoli da je učenik nekoga izmlatio ili nešto još gore, pa smo lelekali celih pet minuta, zakuvavajući kafu pre gledanja Sarape.

Tek što smo se pomoću kafe, Sarape i bromazepama smirili, ošinula nas je nova strašna vest. „Gimnazijada“ u Trećoj beogradskoj je
prekinuta, jer je učenik te gimnazije izmlatio profesora (koliko sam čuo, reč je o profesoru fizičkog).

Deco, nema pikanja fudbala, igranki i šta god bi „gimnazijada“ mogla da predstavlja, ako ćete da nam pesničite fizu! Svi kućama, pa tamo pesničite roditelje i komšije!

Treća beogradska, to vam je „Ribnikar“, pa pet metara niže. Ko zna zašto, o đacima ove škole ispredaju se horor priče solidnog kvaliteta.

Na primer, šuška se da jedna klinka dolazi sa nožem u školu i njime na času turpija nokte. I nikom ništa. Dalje, kad je negde bila nekakva ekskurzija, umesto selfija, roditeljima su, prema glasinama, od dece stizale uspaničene poruke o tome kako je jedan đak izmlatio drugog, a pošto su profesori, valjda, bili zabavljeni espresom i šopingom, ekskurzija nije prekinuta, pa je isti gospodin izmlatio i jednu učenicu.

Koga je još izmlatio ne znam, jer se moj insajder još nije probudio dok pišem ovaj tekst, a znate kakvi su rokovi koje mi je nametnuo Danas. Aha, evo, sada smo pričali.

Klinac je, dakle, prema rečima mog izvora, na ekskurziji umlatio najpre jednu devojčicu, a posle je davio jednog učenika. Roditelji devojčice su se, prema navodima koje sam upravo čuo, žalili na mladog gospodina, a sve se završilo u visokom stilu srpskog školstva – žrtva je dobila trojku iz vladanja, a „davitelj“ četvorku.

Zašto? Pa svi znamo zašto. Nemojte sad da se ponovo zgražavamo kao na početku teksta i da bude „Otkud ovo“, „Šta nam se to desilo“ i „Gde smo pogrešili“, kako Nenad Kulačin i Olja Bećković vole da kažu.

To bi, dakle, bile najnovije vesti iz srpskih škola. Nekažnjeno nasilje. Ali, tako je bilo i 1992, 1993. i 1994, a svi znamo da su to, pored 1999, bile naše najlepše godine. Trenutno omladinsko nasilje je, doduše, drugačije u odnosu na ono tad, da ne kažem da je ono tad u odnosu na ovo bilo čista romantika.

Ono što je isto jeste režim. Režim koji uzgaja agresivce, koji ih hrani, pomaže i razume. Režim koji će da zažmuri na oba oka kad neki nevaljalko pripreti nožem, bombom ili tatinim pištoljem. A sad, poljubite svoju decu i poželite im divan dan u školi. Još malo pa će raspust.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.