Ukradeno proleće 1Foto: Radenko Topalović

Šesnaestog marta 2020. u Srbiji je, „zbog pandemije“, mimo Ustava, uvedeno vanredno stanje. Dva dana kasnije uveden je svakodnevni policijski čas, od osam uveče do pet ujutru, a licima starijim od šezdeset pet godina, odnosno sedamdeset, u seoskim sredinama, u potpunosti je zabranjen izlazak iz domova.

„Ovakve mere nisu do sada uveli ni oni koji su suočeni sa težom situacijom, ali Srbija to čini znajući da je to jedini način da se suprotstavimo virusu“, hvalisao se gospodar naših života i smrti tom prilikom. Uskoro je početak policijskog časa bio pomeren na pet sati posle podne, a nešto kasnije počinjao je u pet posle podne petkom i trajao do nedelje ujutru.

Penzionerima je darovan vampirski termin, petkom, od četiri do sedam izjutra, kada su mogli da se susretnu sa duhovima predaka i kupe sebi hleb u prodavnicama sa dozvolom za prodaju hleba (i drugih namirnica) penzionerima. Majka mi je pričala kako je, prilikom prvog „vampirskog“ šopinga, gledala starca kako, u susretu sa veknom hleba, plače.

Penzioneri su, posle više od mesec dana kućnog zatvora, dobili dozvolu da, u vreme policijskog časa, to jest, kada obično idu na spavanje, zajedno sa psima (ne svojim) odu na pola sata u šetnju, ne dalje od šesto metara od svojih domova, s tom razlikom što su psi to mogli da rade svaki dan, a penzioneri triput nedeljno. Naši najstariji su za novine izjavljivali: „Sada ponovo učim da hodam.“

Dvadeset sedmog aprila, 2020, vreme zatvorske šetnje za „stare“ je produženo na jedan sat, u istom, mračnom terminu, od 18 do 1 iza ponoći. Sedmog maja je ukinuto vanredno stanje. Bilo je to, kao zainat, nikada lepše proleće (u meteorološkom smislu). Kao što je i proleće, 1999, kao zainat, bilo jedno od (meteorološki) najlepših koja pamtim. Ili je možda svako proleće lepo, ali to primetimo tek kad nam firer i njegova banda zaprže čorbu, kao 1999. ili 2020.

Pošto nas je dobro izmaltretirao, firer nas je prepustio zarazi, čiji je prvi ozbiljan nalet bio posle njegovih izbora, 2020. Već tada mnogi nisu izdržali. Skoro dva meseca kućnog zatvora, bez ikakve krivice, bez ikakvog rezona, izložili su naše najstarije sugrađane psihofizičkom teroru, koji je za njih bio poguban i mimo pandemije, koja je slobodno nastavila da divlja.

Za koliko osoba starijih od šezdeset i pet godina (i mlađih, budimo fer) znate, da su u Srbiji izgubile život od 2020. do danas? Osamnaestog marta, 2023, tačno tri godine od uvođenja kućnog zatvora za osobe starije od 65 godina, zvanični podaci kažu: 4.997 testiranih, 701 pozitivan, 212 hospitalizovanih, 18 na respiratorima, 11 mrtvih.
Eto, ja samo da vas podsetim, pošto znam da umete da potisnete. Neka počivaju u miru sve žrtve pandemije, kojoj je ključni saveznik u Srbiji, bio i ostao, režim.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari