Ulica

Ove godine, slično, ali opet drugačije, kao i svaka srpska „ulica“. Kao požar su buknuli protesti protiv smrtonosnog rudarenja, a ja, avaj, još od junskih izbora, ne baš svojom voljom, nisam tu, da o njima pišem lake ruke i uzavrelog mozga.

Ali, ovo nije tekst o meni, ovo je tekst o tome kako bih voleo da napišem što objektivniji tekst o sutrašnjem protestu u Beogradu, na kom neću prisustvovati. Čak i da sam sa vama, međutim, u takvoj ludnici od zemlje nemoguće je biti objektivan.

Pošto je državno uređenje urušeno, a institucije na aparatima, u Srbiji je moguće sve.

Kad kažem sve, onda mislim bukvalno sve, pa je stoga paleta izmaštanih ishoda sutrašnjeg protesta ogromna.

Kada nešto ovako grune, kao teranje rudarskih korporacija iz zemlje, ne možeš da se ne zapitaš otkud, na koju foru, a odgovora nije bilo ni u prethodnim sličnim slučajevima.

Bog te mazo, koliko ljudi u Valjevu! Bog te video, koliko ljudi u Šapcu!

Au, koliko ljudi u Novom Sadu! Iju, otkud ovoliko ljudi na ulici u Koceljevi i Ubu!? Sam pogled na more pobunjenog sveta, u sred perioda kada bi svet trebalo da je na moru, dovelo je do toga da mi je unutrašnji glas rekao da bi režim trebalo da se zabrine.

Eto, toliko od moje analize. Setim se u ovim situacijama lidera Otpora, Ivana Marovića, koji je bio u inostranstvu kada je bio Peti oktobar. Eto, vidite koliko može da se izludi kada ti je vidik zamagljen, a razum pomućen.

Sutra nije peti oktobar, već deseti avgust, a ja nisam lider Otpora, već samo vaš kolumnista.

Malopre sam, pišući ovaj tekst, gledao građansko psovanje upereno protiv Nestorovića i ekipe u Obrenovcu i nije mi bilo milo, kao što bih možda mogao od sebe očekivati.

Bilo mi je mučno, jer je Nestor, iako udbaš, pre svega starac, koga nije uputno maltretirati po vrućini. Javile su mi se u trenu hiljade sličnih mogućih incidenata, a režim nam je, poput Nestorovića, podvalio ko zna koliko još provokatora.

Režim fizičkim nasiljem dobija priliku da na nasilje odgovori nasiljem, a bilo kakvo nasilje nije nešto što mi prija.

Zato treba ovog trenutka neprekidno sebi ponavljati, litijum, litijum, litijum, a ne režim, režim, režim, jer litijum je povod za građansku pobunu.

Ko bi rekao da će pobuna biti ovolika i ovakva. Logično se, uz ovakav kapacitet građanskog otpora, nameće iskušenje da se izađe sa drugačijim zahtevima, ali zahtev treba da ostane „nećete kopati“, pa kad tu popuste, da vidimo šta ćemo dalje.

Nosite vodu sa sobom i zovite obezbeđenje protesta, čim uočite provokatore. Do pobede.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.