Urlici u kući strave

Jedini skupštinski prenos dotad gledali smo posle 9. marta, 1991, uz poneki iz Savezne skupštine, u vreme Milana Panića, 1992.

Skupštinski prenosi posle Miloševića bili su vrhunski domet demokratskog medijskog izveštavanja, međutim, gledaoci su brzo shvatili da zapravo gledaju međusobno klanje onih koji su Miloševića srušili, što je prenose iz skupštine učinilo najpre odvratnim, a zatim i dosadnim.

Pre dolaska SNS na vlast, političke TV debate bile su redovne, a sa ukidanjem „Utiska nedelje“, u potpunosti su nestale. „Utisak“ se kroz nekoliko godina vratio, ali okrnjen, pošto je naprednjacima pristup emisiji koja nije pod režimskom kontrolom, zabranjen.

I političke debate vratile su se na RTS, u obliku „toplog zeca“ kojeg predstavniku opozicije priređuju tri predstavnika režima, voditelj i tonac koji mu drži regler na trećini.

Tada smo shvatili kako naprednjaci zamišljaju debatu: pričaj uglas sa opozicionarom, pričaj bilo šta, brbljaj o tome kako su oni upropastili zemlju, laži besomučno, trtljaj o paprikama i kiselom kupusu, o tome kako ti je sestra od tetke kupila polovnog golfa, samo nemoj da prestaješ.

Dok opozicija govori, govoriš i ti, ako opozicija digne ton, ti kreni da urlaš, ako se opozicija prepire, samo ponavljaj „zašto ste nervozni“, uz pokvareni kez. Kad su reklame, popij vode, posle reklama nastavi.

Pošto su, nekim čudom, skupštinski prenosi nastavljeni, tamo je uspostavljen isti princip.

Kad opozicija govori, urlaj, urlaj iz sveg glasa.

Svi se dernjajte, dovikujte, vređajte, psujte, dok god bilo ko iz opozicije govori bilo šta. Nije to bilo dovoljno, te je zakonom omogućeno skupštinskoj većini da na sopstvene zakone predlaže bezbroj besmislenih amandmana.

Beskrajno čitanje unapred pripremljenih „obrazloženja“ u praznoj sali završilo se izlaskom opozicije iz skupštine i bojkotom parlamenta.

Danas je opozicija ponovo u skupštini.

Rad najvišeg državnog organa pratim isključivo gledajući klipove koje opozicionari kače na društvenim mrežama.

Ništa se nije promenilo.

Gremlini, uz svesrdnu podršku predsednika skupštine, krešte, grokću i grakću, dok god bilo ko iz opozicije govori bilo šta.

Neko ih ignoriše, neko se sa njima nadvikuje, neko ih podjebava, ali to zlokobno neljudsko urlikanje prestaje tek kad opozicija prestane da govori.

Kreštanje skupštinske većine ima jasan cilj – da zastraši gledaoce.

Iako su im mikrofoni isključeni, ima ih dovoljno da svojom siledžijskom majmunskom drekom obesmisle ljudski govor, jasno stavljajući do znanja kakav je odnos režima prema parlamentarizmu.

Tek kad neko iz opozicije progovori, a niko ne zakrešti, znaćemo da se nešto menja. Smatram da se to u ovom skupštinskom mandatu neće desiti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.