Vatromet je izostao

Nikakvih koncerata nije bilo na trgovima, mogu samo da zamislim na šta bi ličilo da se neko prevario pa organizovao javni doček, posle katastrofe koja je pogodila naš grad.

Izoperisane pevaljke koje falširaju u bundama, dok im se pijana stoka iz publike divi, samo bi pokvarile urbani duh u kom su Beograđanke, Beograđani i gosti njihovog grada, dočekali 2024.

Verovatno bi tom prilikom nekoj budali palo na pamet da izvede novokomponovani hit „Veseli se, srpski rode, kosovskim tablicama do slobode“, dok u narodnim nošnjama, likovi i likuše vitlaju srpskim tablicama, pardon, zastavama, ma užas jedan, dobro je što su takve scene ostale samo moji novogodišnji košmari.

Gradonačelnik obećao – gradonačelnik ispunio, vatrometa u organizaciji Skupštine grada nije bilo.

Neko bi pomislio kako je to bila samo predizborna laž, te da će vatrometa i te kako biti, ali u organizaciji privatne kompanije koja kontroliše savsko priobalje. Taj bi zaista bio zlonamerni drznik.

Na šta bi to ličilo, ne mogu ni da zamislim. U stvari, mogu: prvo bi na „kuli Beograd“, popularnom beogradskom Sauronovom oku, išlo odbrojavanje, a onda bi krenulo da roka sa svih strana.

Kad kažem sa svih strana, ne mogu da ne zamislim vatromet izuzetnog obima koji bi bio ispaljivan neposredno kraj ostataka nacistikog logora „Staro sajmište“.

Pa onda, vatromet sa nacističkog zelenog mosta, a onda i kraj takozvane „U“ zgrade, prve podignute u „Beogradu na vodi“. Zovu je „U“, zato što noću, osvetljena, izgleda kao ogromni blješteći grafit „U“, koji gleda na ostatke nekadašnjeg logora.

Slovo „U“ predstavlja reč „Užas“, pardon, „Uspeh“, svakako ne ono što je, možda, vama palo na pamet. Uglavnom, dobro je što vatrometa nije bilo na tim, a i drugim mestima, izbegnut je rizik da doček sklizne u neukus.

Beogradski kućni ljubimci, poznati po svojoj osetljivosti, završavali su masovno u veterinarskom urgentnom centru, jer su padali u stanje šoka, nervozno iščekujući gruvanje petardi i topovskih udara, koje je ovog puta izostalo. Jedva pokoji „prdavac“, tu i tamo.

Ko je lud da šenluk čini na kraju godine kakva je bila 2023, ali šta o tome znaju naše osetljive macike i kucike. Još uvek su u strahu od petardi, koje nikako da zapucaju.

Kad je otkucala ponoć, širom Beograda začuo se dostojanstveni aplauz, poput onog kojim su Beograđani, sa svojih terasa, častili medicinske radnike, tokom vanrednog stanja, pre razbuktavanja epidemije kovida, 2020.

Bio je to jedini način da se dočeka 2024, smerno i bez pompe, jer svaka naredna godina, koliko god to izgledalo neverovatno, može biti gora od prethodne.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.