Vostani Serbije posle škembića

Više sam puta sebi ponavljao, pa i ovde, pred vama, kako nije moj posao da se na zadnjoj stranici „Danasa“ po svaku cenu bavim onim što će biti do detalja izanalizirano na prednjim stranicama.

Ovo naročito važi kada se nalazimo između dva važna ulično-politička događaja, od kojih je jedan već završen, a drugi ne znam ni da li će početi, a kamoli kako će se odvijati. Stoga ću ove redove iskoristiti da napišem treći deo priče o tome kako me je kidnapovala mačka. Šalim se, neću.

Pisaću o nečemu što će vas još više razjariti, a to je pesma „Vostani Serbije“, koju opozicija koristi po završetku svojih mitinga, a pre polaska u šetnju ili na lupanje o vrata Skupštine grada.

Tekst nije sporan, posvetio ga je Dositej Karađorđevim ustanicima. Sporna je muzika. Kompozicija za ovu pesmu pojavila se, ako se ne varam, ranih devedesetih, na protestima DEPOS-a, nemojte me ispravljati ako grešim, zaista nije bitno.

Bitno je to kako ova melodija deluje na onog ko je sluša, a posebno na onog ko uz nju treba da krene u oslobađanje Srbije od ove pogane bande. Delimično snižava pritisak, delimično vas tera kući, a delimično podseća na to da ćemo svi jednom večno zaspati.

To su osećaji koji su me obuzimali u nedelju, kada su demonstranti, posle zapaljivih govora, polazili ka gradskoj skupštini. Stajao sam nasred ulice i pitao se čemu služi ovakva melodija.

Neko je hteo da ovo bude himna, dobro je što nije, posle nje bi svaka reprezentacija izgubila meč u bilo kom sportu. Onda sam shvatio, ovako se budi beba, iz poslepodnevnog sna, jer je vreme za kupanjac.

I tekst lepo veli, parafraziraću: „Vostani Serbije, davno si zaspala, škembiča se prejela, sad na kupanjac.“

Ovakva nežna kontrauspavanka možda je imala smisla početkom devedesetih, kada je postojala iluzija o džinovskoj, moćnoj, uspavanoj bebi, Srbiji, koju valja nežno probuditi, a ona će znati šta će dalje.

Drugi prizor primeren ovoj nežnoj melodiji, jesu kolone tenkova, jata borbenih aviona i helikoptera, koji gaze sve pred sobom, nadirući tamo gde već nadiru onima koji sanjaju takve snove, pošto smo toliko zajebani, da u opštoj ofanzivi na neprijatelja ne puštamo Vagnera, nego ovo.

U tom smislu, „Vostani Serbije“ dobro leži dok gledamo kako predsednikova milicija leši goloruku omladinu. Nemojte pogrešno da me shvatite, došao sam poslednji na ovogodišnje proteste i odmah bih da menjam pesmu. Kasno je.

Ostaće „Vostani Serbije“, koja inače verno oslikava energičnost naše opozicije, koja to više ne bi trebalo da bude, imajući u vidu da je pokradena za ko zna koliko glasova, na svim nivoima. Ovo je bila samo muzička recenzija između dve policijske intervencije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.