Vršnjačko nasilje nad Tadićem

Šta je to u pacijentima koji na Tadića instinktivno reaguju kao na krivca za sve što im se u životu desilo, dešava ili će se desiti? Za ovo bezumlje, jer Tadić je samo jedan pacijent, koji je na čelu drugih pacijenata proveo izvestan vremenski period, postoji nekoliko objašnjenja.

Mnogim pacijentima je bilo lepo dok je Tadić bio predsednik pacijenata, pa sad, kad više nije, oni automatski krive njega za to. Neki imaju uobrazilju da je bivši predsednik pacijenata Tadić toliko moćan da je stvorio sadašnjeg predsednika pacijenata Aleksandra Vučića. Neki pokušavaju da negiraju činjenicu da se u Ustanovi u vreme predsednika pacijenata Tadića živelo bolje, upornim ponavljanjem teze da su „svi oni (predsednici pacijenata) isti“.

Agresija koja se ispoljava prema bivšem predsedniku pacijenata Tadiću govori puno o osećaju nemoći koji pacijenti imaju kad je reč o predsedniku pacijenata Vučiću. Naime, za razliku od predsednika pacijenata Tadića, koga si mogao da kritikuješ bez posledica, predsednik pacijenata Vučić je oko sebe okupio bandu naslinih pacijenata, spremnih da odmah kazne pacijenta koji kritikuje predsednika pacijenata, što nepovoljno utiče na kolektivnu psihu pacijenata.

Umesto da totalno podivljaju na predsednika pacijenata Vučića, pacijenti se uglavnom, u strahu od odmazde, prave blesavi, a nagomilanu negativnu energiju izru?uju na bivšeg predsednika pacijenata Tadića. Čak i kad ga neki drugi pacijent pomene, prema tom pacijentu biva ispoljena grupna agresija, potpuno neproporcionalna stvarnoj ulozi koju je bivši predsednik pacijenata Tadić imao, kako u Ustanovi, tako i u njihovim životima.

Istina, predsednik pacijenata Tadić bio je istovremeno predsednik velike žute grupe pacijenata, ali ni nad njima nije imao apsolutnu moć. Iluzija da je bivši predsednik pacijenata Tadić imao kontrolu nad svim žutim pacijentima vodi u opasno kognitivno zastranjivanje, naročito ako se preklapa sa iluzijom da Tadić nije imao nikakvu kontrolu nad žutim pacijentima. Verovatno baš zbog preklapanja dve dijametralno suprotne iluzije, agresija prema Tadiću postaje tako snažna. Valja napomenuti da sagledavanje sopstvene uloge u životnim i društvenim dešavanjima kod agresivnih pacijenata potpuno izostaje.

Naravno, ima i pacijenata kojima je jasno da pacijent Tadić ne može biti odgovoran, a naročito glavni ili jedini krivac, za vreme koje je došlo posle njega, ali oni se uglavnom drže po strani i čekaju prvu priliku da napuste Ustanovu.