Vučićev šah

A nije bilo tako. Prema podacima do smo došli, Vučić je i u osnovnoj školi igrao šah, ali bi uvek ispadao u prvom kolu svakog novobeogradskog turnira, nekad čak i od predškolaca. Došlo je, dakle, u međuvremenu, do velike promene. Šta se desilo?
Da li je predsednik postao pametniji jer je igrao šah sa Šešeljem? Da li mu je pomoglo to što je išao da se dernja po fudbalskim utakmicama? Da li je jednačina „sto za jednog“ bila prelomna za njegove magične šahovske računice? Da li je doživeo šahovsko prosvetljenje posle pijanstva nakon atentata na Đinđića? Da ne bismo lutali, odlučili smo da ga pitamo u čemu je tajna njegovog šahovskog majstorstva i evo odgovora:

„Uzmete najpre šahovske table. Deset, dvadeset, nije bitno koliko, mogu da igram sa bezbroj protivnika ako treba. Onda na njima poređate crne i bele figure. Meni zaista ne predstavlja nikakvu razliku da li su moje figure crne ili bele. Važno je da protivnik treba partiju da započne bez dva topa, dva lovca, dva konja, kraljice i svih pijuna.

Kako da ostane? Tako što mu ih ni ne dam. Ovakav raspored na šahovskom polju omogućava mi da otvorim partiju kako mi se ćefne. Nekad je to Larsenovo otvaranje, ponekad Birdovo, svako drugo otvaranje mi je poljsko, umem ponekad da primenim i Retijevo otvaranje, a imam i svoje, Vučićevo otvaranje, koje donosi šah-mat protivniku bez ijednog poteza.

Kako napravim prvi potez, viknem šah-mat i protivnik je gotov! Da bi igra bila zanimljivija, nekad protivnika ni nema s druge strane table. Oni su toliko glupi da često i ne shvataju da igramo šah, a neki od njih su do te mere pokvareni da će igrati sami protiv sebe, samo ako ih dovoljno platim ili ucenim. Koji je to stepen majstorstva, recite.

Znate i sami, igram ja i protiv stranaca, redovno ih pobeđujem tako što mi unapred govore koje poteze da vučem. Mogu s njima da igram sa vezanim očima i rukama u lisicama. Kad mi dosade ovolike pobede, ja onda igram šah protiv samoga sebe. Postavim ogledalo preko puta i oblizujem se, nežno se gledajući. Na ovaj način pokušavam da zbunim protivnika i redovno uspevam u tome.

Ne, nema remija čak ni kad igram protiv samoga sebe. Predaja nije opcija, remi nije opcija, ko god da je s druge strane i koliko god da mi da šahovskih figura fore. Naravno da i protiv samoga sebe igram tako što sebi oduzimam sve figure osim kralja, na početku. Kakav bih ja to šahista bio kada bih menjao pravila igre u hodu. Inače, najslađe mi je kada pobedim samoga sebe, jedino što protivnik ume posle partije da lomi kvake.“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.