marko vidojkovićFoto: Miroslav Dragojević

Potrudiću se sa bar dva teksta nedeljno da se najnoviji specijalitet koji nam je spremio Aleksandar Vučić što kasnije ohladi, jer on je najopasniji hladan.

Vučićeva jela, naime, ne jedete vi. Ona jedu vas. I to kad na njih zaboravite. Kada prva dreka prođe, kada inicijalna pobuna, koje ovog puta, doduše, nije ni bilo, utihne, kada ledeni smrtonosni specijalitet postane sastavni deo vaše trpeze, kada više na njega ne budete obraćali pažnju, dok mislite o nečemu drugom…

… o Svetom Nikoli, o Božiću, o Novoj godini, o majci u bolnici, o ocu na groblju, o bratu u Švedskoj, o sinu navučenom na ksanaks, o samoubistvu, o mraku i snegu, o tome kako su nekada davno sva godišnja doba bila lepa, a sada su sva ružna, a usput vam, svojim izdiranjem, histeričnim napadima, lažima, svađanjem sa vidljivim i nevidljivim neprijateljem, ono malo preostale pažnje isisa kuhar Aleksandar Vučić…

… njegov otrovni dezert „Vulin, šef BIA, u sosu od vaše krvi, sa prilogom od slomljenih kostiju“ počeće da vas jede. Cenim, negde u februaru. „Kako to, jelo da jede mene, a ne ja njega“, pitaju se oni koji odbijaju da prihvate postojanje stilskih figura, pesničke (kolumnističke) slobode, a naročito ih, kao umetnički pravac, iritira nadrealizam.

Eto, jelo jede vas. U drugim realmima, ljudi jedu jela, u nadrealističkom užasu, jela jedu ljude. Kako je samo kuhar Vučić majstorski spremio svoj čuveni specijalitet „Kovid 19, sa salatom od postkovida i hlebom od mrtvačkih sanduka“. Prvo vas je držao mesec dana u rerni, na sobnoj temperaturi, dok se niste nadigli bez kvasca, a onda, kad vas je izvadio iz rerne, tamo vas je zaskočilo pomenuto jelo, gladno do jaja. NJama njama, njama njama!

Niste se ni snašli, a već vam je postalo normalno da „Kovid sa salatom“ ždere vas i vaše bližnje. Toliko ste se navikli, da ćete ga radije pustiti da vam gricka pluća, glođe nervni sistem i isisava kičmenu moždinu, nego priznati da je reč o ljudožderskom specijalitetu nadrealističkog kuhara Vučića.

E, pa, „Kovid sa salatom i hlebom“ će u odnosu na „Vulina, šefa BIA, u sosu, sa prilogom“ delovati kao pileća supica u odnosu na ekstra ljuti ajvar. Nema nazad, poslastica je spremljena. Jedino što možemo jeste da probamo da odložimo trenutak kad će nas proždrati. Stalnim podsećanjem. Neprekidnim ponavljanjem. Nije normalno. Ne želim. Ne dam. Ne može.

U jednom trenutku, ipak, pažnja će vam popustiti, moje kolumne će postati dosadne, naročito ako se ništa posebno u međuvremenu ne bude dešavalo. To „Vulin u sosu“ upravo čeka. Kao što je sarma najbolja kad odleži, e, tako i ovo. Taman kad budete u fazonu „Lupeta Vidojko, Vulin samo služi za ukras, a služba radi“, zariće vam zube tamo gde će vas najviše boleti.

Ovo je, inače, optimistički scenario, ako je „Vulin“ dobro začinjen, možda počne da nas krka već prekosutra.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari