Za Kralja i Otadžbinu

Dvaput sam još pitao ima li među nama komunista, ali niko se nije odazvao, iako ih je jamačno bilo više nego nas.

Takvi su komunisti.

Jezik za zube po cenu smrti.

Pevanje uz streljanje.

Mada, i ako ih je bilo, nisam video neku posebnu pometnju.

Nisam uočio da je neko pravio neki plan, da je ikome palo na pamet bekstvo ili borba.

Svi su sedeli, kao posrani.

Neki su i ležali.

Neki su, čak, spavali, to jest, hrkali su, pa su stoga, jel, spavali i meni nije bilo jasno kako neko može da se preda u ruke smrti, do te mere da pre smrti malko i odrema.

Što se nas četvorice tiče, dogovorili smo se da se, čim stignemo na poziciju za streljanje, koja je, sudeći po odjeku rafala, bila podalje od šupa, razbežimo na četiri različite strane, pa neko možda i preživi.
Evo ih prvi petli.

Mislio sam o ocu i majci, o Strikanu, o detinjstvu, o Velikom ratu, o tome kako smo tada jebali Švabama mater, uveren da će i ovog puta tako biti, jedino što neću biti živ da tome i svedočim.

Brže nego što bih želeo, eto ih i drugi petli, jebem ih u dupe. Počelo je da sviće, svetlost novog jutra probijala kroz rupe na zidovima i krova šupe i više niko nije ni sedeo, ni ležao.

Svi smo stajali i cupkali, nas nekoliko stotina, životinjski predosećajući da belaj samo što nije počeo.

Frtalj sata pošto se začuše i treći petli, vrata se otvoriše i neko otuda dreknu:

„Hajde, da pijete vode! Prvo vi, pozadi!“

Dobro je. Prvo mi.

„Za Kralja i otadžbinu“, rekoh.

„Za Kralja i otadžbinu“, složno uzvratiše kapetan Makanjić, Ivan Dunjić i Boško Ilić.

Progurasmo se uza desni zid do vrata, gde stigosmo prvi. Tamo nas dočeka Švaba koji govori srpski. Jedna plavokosa, preplašena somina. Bila me sramota isto koliko i njega.

„‘Ajmo, dva po dva, napolje“, dreknu, ali ne ljutito, nego nekako zvanično, da bi ga i oni pozadi čuli i mi pođosmo.

Kapetan i ja, jedan do drugog, momci za nama. Dočekaše nas Švabe sa uperenim oružjem i poteraše desno, ka šumarku.

Jutarnja izmaglica.

Bogami i hladnjikavo. Sunce tek što je granulo. Stigosmo ubrzo do jaruge, u kojoj je ležalo toliko mrtvih, da mi pripade muka.

Kao snoplje, ne, kao kokošija kuga, ne, kao obran kukuruz na gomili, ne, bre, kukuruz je lep, a ovo, ovo je nešto najgore što sam ikada video, pa još pred kraj života.

Pih.

„Stani tu“, reče novi Švaba, koji zna srpski, ili možda zna samo te dve reči.

(Odlomak iz romana „E baš vam hvala 2“, ove godine u prodaji)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.