Zabava u VHS formatu

U očaju smo se našli zbog osećaja potpune bespomoćnosti i prepuštenosti samima sebi, usled poluživog političkog blata, u kom polako ali sigurno tonemo, bez izgleda na izbavljenje.

Mudro uredništvo „Danasa“ nije bezveze na naslovnu pre neki dan turilo izraz „litijumski rat“, jer obim litijmskih i antilitijumskih vesti, kojima prisustvujemo proteklih meseci, doveo nas je do nikad viđenog medijskog rata.

Još od 2021. znamo da je iskopavanje litijuma štetno, ove godine je režim odlučio da to ipak nije tako, pa je, nekako, istovremeno buknuo sukob između onih koji su protiv i onih koji su za kopanje litijuma.

Jel osećate kako se polako život u vama gasi, čim pomenem reč „litijum“. Tome rat, a naročito medijski rat služi. On odnosi živote.

Litijumski medijski rat, u kome nam svakodnevno svi objašnjavaju da je kopanje litijuma opasno, a režim ih zbog toga pljuje, svima nam je oduzeo, evo, već nekoliko meseci života, a bogami i dosta od razuma.

Kako se zaštiti u ovom periodu kada nema skoro nikakvih drugih „velikih“ tema? Ja sam, na primer, ponovo otkrio Maksoviziju i njenu mlađu sestru, Minimaksoviziju.

Zahvaljujući onima koji su ove emisije, koje su išle na TV Politika (Mini…), odnosno na TV Pink, snimali na VHS kasete, danas kao duhovi one iskaču tu i tamo po Jutjubu, naravno ne sve, nego tek poneka epizoda.

A i ta poneka „montirana“ je tako što je snimač pritiskao pauzu kad krenu reklame, ulična anketa ili razgovor s gostom koji mu nije po volji.

Nije važno, i ovako iskasapljene (Mini)maksovizije predstavljaju vremensku kapsulu, voleo bih da kažem zabavnu, dobro, možda i jesu zabavne, ako zabavnim smatrate gledanje horor filmova.

Duboko u devedesetim, u prethodnom dobu potpunog očaja, možete da nađete likove koje i danas nalazite u sličnim sadržajima, samo da biste zaključili da je ovo sad skoro isto što i ono tad, samo matoro.

Odvratni zadah devedesetih oseća se sa svakom sekundom ovih emsiija, koje su predstavljale zabavu za logoraše, sa šovinistikim „vestima sa teleksa“ i gostima, koji sve vreme gutaju knedle, ne samo zbog straha gde će i kako čika Mića da ih bocne, već zbog toga što su se devedesetih knedle gutale neprestano.

Publika u studiju je preplašena, ne samo zato što je u njoj ponekad sedeo i Arkan, već zato što je to bilo doba straha od kojeg nisu uspeli da pobegnu čak ni oni koji su strah sejali.

Eto, prodao sam vam foru.

Ako hoćete da vam bude malo lakše, gledajte emisije iz doba kad vam je bilo teže.

Doći će kraj litijumskom medijskom ratu, pa će početi novi, a možda i neće, ako u ovom svi mentalno izginemo.

Za razliku od prestrašene publike iz devedesetih, današnja publika u studijima uglavnom deluje praznoglavo. To se može smatrati napretkom.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.