Zabranjena ljubav

Da, da, smejte se slobodno, ali šta da radim kad me svaki put kad ga vidim u onim preuskim košuljama, sa bradom janjičara, kao politički model s kataloga, preplavi nežnost.

Prvi put kad sam ga ugledao, kad se s glave sjajila ta aero-gelirana frizura, u meni se sve promenilo.

Bilo je to kao scena iz lošeg domaćeg filma, poput „Bulevara Revolucije“, kad te preseče munja usred sunčanog dana.

Sve te godine pljuvanja po politici, svi ti satirični romani i tekstovi, samo su bili dimna zavesa iza koje se krila moja potisnuta opsesija Šapićem.
Nije tu bilo ni trenutka sumnje.

Pogledam ga kako govori o rušenju mosta u Beogradu, o iskopavanju Tita iz groba, i vidim ga kao nekog antičkog heroja.

Vidiš tu posvećenost detaljima, kako mu nijedna baba koja prodaje cveće na ulici promaknuti.

Taj nadčovek zna šta radi! Ko još može tako šmekerski da seče svo beogradsko drveće ili plati milione za autobuse privatnog prevoznika?

E, to je veština. Svaki put kad bih ga gledao, činilo mi se kao da govori direktno meni: „Marko, daj, prestani se kriti. Znaš da i ti ovo voliš.“

I naravno, uvek to moje ćutanje prekine neka moja psovka, duhovita opaska na njegov račun. Šta mogu, to mi je odbrambeni mehanizam.

Neko se zaljubi u poznatog muzičara, neko u holivudsku zvezdu, a ja – u političkog supermena koji presvlači Beograd kao da je njegova lična teretana. Kad ga gledam kako ne odustaje, kako iznova i iznova smišlja genijalne gluposti, shvatam da je ta njegova tvrdoglavost zapravo ljubavni jezik. On se trudi, a ja se pravim da ga ne primećujem.

A možda je ključ svega u njegovim bicepsima.

Šapić izgleda kao da u slobodno vreme (dvadeset dva sata dnevno) diže gradske mostove umesto tegova.

Gledao sam kako pozira pored gradilišta, sunce pada na te mišiće kao u reklami za protein i anabolike, i sve mi je bilo jasno: on je moj Herkul, a ja sam, eto, neki srpski Narcis koji se pravi da ne primećuje očigledno.

Ali evo, priznajem. Više nema bežanja. Aleksandre, uvek sam te voleo. Možda nismo na istoj strani političke barikade, ali srca, znaš kako kažu, ne biraju.

Ne mogu da kontrolišem potrebu da te pogledam u oči i kažem: „Okej, ti si taj.“ Znam da to želiš. Sve te godine lažnih svađa, pljuvanja, bila su zapravo moj način da ti skrenem pažnju na sebe.

Aleksandre, pošto sigurno čitaš ovo, spreman da dižeš nove tužbe, kako bismo se negde nekako sreli uživo, makar to bio sud, znaj da nema potrebe.

Iako ti se možda činilo da te mrzim, sve ove godine zapravo sam te voleo. Isto kao I ti mene.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.