„Žensko nasilje“

Otišao sam tamo juče, pre pisanja ovog teksta, da pogledam šta kažu komentatori na moju „makedonsku“ kolumnu, koja je objavljena u utorak.

Uz savete da više ne pišem političke analize, te da više jedem voće i povrće, a manje govna, posebno se ističe ovaj komentar: „Za neupućene, svako javljanje ove osobe je primer kako izgleda žensko nasilje – verbalno vređanje, ponižavanje, sa namerom da se ‘protivnik’ isprovocira na reakciju, e da bi se onda zaurlalo kako ga eto neko maltretira…“

Da li je ovo trol, glupander ili ludak manje je bitno od činjenice da je ovakva konstrukcija široko prihvaćena u Srbiji i njenom zlosrećnom komšiluku.

Naročito je problematičan nizak prag tolerancije komentatora na „žensko nasilje“, kada posle šestog čitanja „makedonske“ kolumne i dalje ne mogu da provalim čime sam tačno zaslužio najavljeno maltretiranje. Ah, da, svakim svojim javljanjem.

Vlasti FBiH su, zahvaljujući vremenskom periodu koji je bio potreban Meti da obriše Instagram lajv snimak masovnog ubice iz Gradačca, morale da se bave i onima koji su njegov zločin javno pravdali i slavili, vodeći se valjda logikom da je ubica bio žrtva „ženskog nasilja“.

Vlasti FBiH morale su da se bave i entitetskim nasiljem.

Vlasti Republike Ruske su brzinski proglasile šesnaesti avgust danom žalosti u tom entitetu, ispostaviće se ne zato što im je žao žrtava, već zato što su ugrabile priliku da na ovaj način ucenjuju drugi entitet.

Pošto glasanje o danu žalosti na nivou BiH, zahvaljujući ministrima iz Republike Ruske, nije uspelo, vlasti FBiH su se našle pred lažnom dilemom: država ili žrtve.

Čitav dan bio im je potreban da shvate kako Bosnu i Hercegovinu neće spasiti tako što iz inata neće proglasiti dan žalosti.

Žrtve masakra u Gradačcu su najbitnije, pa su, skontavši to nekako, i vlasti Federacije sredu proglasile danom žalosti.

Tako se odgovara na „entitetsko“ nasilje – ne daš se isprovocirati, budeš pametniji, ionako se sve veoma jasno vidi. Istini za volju, mnogi stanovnici većeg entiteta hvalili su u početku vlast Republike Ruske, pogrešno tumačeći njihov potez kao prijateljski.

Kada govorimo o „ženskom nasilju“, ono, za razliku od entitetskog, ne postoji.

„Žensko nasilje“ je izgovor za nasilje nad ženama, pa, eto, i nad novinarima, s tim što se mora naglasiti da je pozicija žena u srpskom i balkanskom društvu daleko teža od pozicije nezavisnih novinara.

Umesto što se kriju iza žena, fašisti treba da napregnu moždane vijuge i smisle adekvatan termin za ono što radimo, a čime izazivamo sopstveno maltretiranje.

To se, naravno, neće desiti. Cena glave nam je izgleda pala (iz mog ugla, ona je porasla), pa više nismo izdajnici i strani plaćenici, već „žene“, iako među nama ima i mnogo žena.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.