Svi vi koji ste se ovih dana probudili u beogradskoj otrovnoj magli sigurno ste sa osmehom čitali kako Stefan Milenković, muzički genije, poredi život u Njujorku sa životom u veš mašini. Sa čime bi život u Beogradu mogao da se poredi, na ovako romantičan način?
Može možda i veš mašina, ali ne nova, iz naprednjačkog salona tehničke robe, već ona davno ostavljena na divljoj deponiji četrnaestoj sleva, veš mašina od koje je ostala samo limarija, na kojoj se nahvatao korov i koju nagriza rđa, čekajući naredne vekove da je izbrišu iz postojanja.
Hm, čovek gotovo da poželi da stanuje na takvom mestu. Ne, ne, Beograd je daleko dinamičniji, on i ovog trena u sebe prima sve i svašta. Život u Beogradu nalik je, dakle, životu u klonji! Međutim, ne vašoj fensi klonji sa prskalom za dupe, nego čučavcu. Posećenom čučavcu, još preciznije.
Tu su fekalije, kojima su bogate beogradske reke i priobalja, ali to je samo osnova. Kako se Beograd ovih dana davi u zagađenom vazduhu, tako se i čučavac davi u onom večitom, dobro nam poznatom, zadahu. Svi koji su tuda prošli ostavili su za sobom deo svog smrada i utekli, putem ili kanalizacijom, a miris je ostao da sačeka nove putnike namernike.
Poput našeg voljenog velegrada, tako se i čučavac nalazi na raskrsnici puteva, nekada čak i bukvalno. Čučavce ćete pronaći na autobuskim i železničkim stajalištima, a Beograd i jednih i drugih ima u izuzetnom broju. Eto, to je još jedna sličnost. Ali, Beograd čine ljudi, a ne miris, ukus i izgled, pobunićete se.
I čučavac čine njegovi stanovnici. U čučavcu ima dosta sirotinje. To su vam one jedva vidljive mušice, koje jedu ono što za sobom ostave gosti čučavca. Oko čučavca živi dosta vrednih mrava, ali ne i u samom čučavcu. Zato je to tako, pita se svako dete. Zato što vredni mali mrav svrati u čučavac, vidi kakva je situacija i zbriše.
Kao i u Beogradu i u čučavcu ima dosta politički opredeljenih stanovnika, čak i onih koji se razumeju u visoku politiku: tu su bubaruse, očigledno naklonjene Putinu, dalje smrdibube, koje simbolizuju ljubav čučavčana prema Kini, onda neizbežne bubašvabe, koje se zalažu za ulazak čučavca u EU putem štetnog rudarenja, a nemojmo zaboraviti ni „klintonke“, koje su u čučavac doletele 1999. i tu ostale.
„A ko upravlja čučavcem?“, pitaju naša pametna deca. Niko, draga dečice. Kao i Beogradom i čučavcem upravlja majka priroda. Vetar raširi smrad kilometrima, kiša sve zablatnjavi, a snega, kojima su se bubaruse i bubašvabe nekad grudvale, više ni nema.
Postoji, doduše, neko. To je lice slabijeg obrazovanja, često agresivno, koje naplaćuje upotrebu čučavca. Ovo lice, čak i kad nosi bradu namazanu bebi uljem, zovemo baba-sera.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.