Zna se ko je kriv

U nedelju, međutim, nisam izdržao. Toliko se oda spevalo igri „orlova“, toliko se najavljivalo zlato u sportu, koje se tako dugo, tako željno i tako opravdano ovde očekuje, da sam bio u fazonu „Gledaj tekmu. Bićeš srećan ako prođu, a ako puknu, imaš materijal za kolumnu – to je tvoja velika prednost.“

O pucanju u prvom poluvremenu nije bilo govora. Pešić igra na Jokića. Matematički precizno, „MVP“ odigra prvih pet minuta, naši se odlepe, a onda, bez Jokića na terenu, čuvaju prednost do kraja četvrtine.

To je šljakalo, stabilno smo guzili Italijane, sa osam razlike u proseku, ali onda se desilo ono zbog čega košarka nisu samo matematika i statistika. isključen je trener Italijana Poceko i ja sam bio u fazonu može da se večera, Italija će se sad raspasti.

Raspali su se „orlovi“, Italijani zasluženo prošli dalje, pobedivši „za svog trenera“, bez svog trenera na terenu. Kad se nešto ovako desi, prvo što treba da vam padne na pamet je scena u kojoj Aleksandar Vučić lupa bananu triput nižem detetu.

Onda se setite onog njegovog trapavog ulaska u reket, pred kamermanima i iskeženim dupeliscima. Setite se i njegove više trenerske škole. E zbog toga, reprezentacija neće osvojiti zlato dok god je taj napaljeni netalentovani monstrum na tronu.

Dokle god halapljivo iščekuje poklonjenje „zlatnih“ košarkaša na svom „dvoru“, to se jebeno neće desiti. Košarka je jača od njega. Ona je jača od svih nas. „Bogovi košarke“, kako bi rekao Šarenac, sve vide. Uvek će se desiti neki isključeni Poceko, neko neočekivano sranje, neki maler, neka kosmička urota, koja će da se ispreči između naših i zlata.
Ne može, dok god je maler na čelu države. Kada jednom ponovo budemo postali normalno društvo, vratiće se i titule u košarci. Setite se samo svetskog prvenstva, 2002, kada je posle deset godina stajanja sve najednom krenulo, krenuli su i Jugosloveni na krov sveta i to preko „drim-tima“. Setite se i devedesetih, kada su skinute sankcije, svaka pobeda na košarkaškim prvenstvima, kao da je bila koordinisana sa borbom građana protiv Miloševića.

Košarkaši su se borili na terenu, a građani na ulicama. Preteča protestnih šetnji bila je slavljenička šetnja posle evropskog zlata, 1995. Danas, kada se niko ni za šta ne bori na ulicama zemlje koja je u kandžama sumanutog diktatora, naoštrenog na zlato u košarci, kada su svi legli na rudu, prodali se za milost mentola, kada najbolji košarkaš sveta podržava njegovu kandidaturu na izborima – džaba sve strategije, džaba svi Pešići ovoga sveta. Nećeš ga majci.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.