Zna se ko je kriv

Dok stariji radi večernju turu od četiri serije po trideset sklekova, krišom mu uzimam mobilni gde uočavam da je, meni delimično razumljivim jezikom, pozitivno komentarisao zločin u „Ribnikaru“.

Ne samo on, već i njih tridesetoro iznad i ispod njegovog komentara. Raduju se. Znam svog sina, ne bi ni mrava zgazio. Valjda. To jest, do srede. Od srede ne bih baš mogao da se zakunem.

Mlađa je vesela, kao da se ništa posebno ne dešava. Prisluškujem je dok mobilnim u klonji priča s drugaricom. Koristi ružne reči koje priliče fudbalskim huliganima da njima opiše treću drugaricu. Sve tri su bile odlične na polugodištu.

Zamislimo da sam član SNS. Kao takav, odlično znam ko je za ovo kriv. Onaj koji je uzurpirao sve institucije, koji je sudija, tužilac, policajac, ministar u svakom ministarstvu, predsednik svake opštine, urednik svake televizije, osim ovih tajkunskih i svih novina, osim ovih izdajničkih. On je kriv. Strategija mu je izmakla kontroli. Nisam očekivao da će baš ovo da se desi, ali, kad malo bolje razmislim, nema mesta čuđenju. Jedino što osećam je strah.

Dani žalosti, tokom kojih su mi deca bila zastrašujuće vesela, prošli su, a opozicija je organizovala protest protiv nasilja. Skupilo se dosta sveta, ne i dovoljno. Kad sam pročitao koji su njihovi zahtevi, ostavka REM, ostavka RTS, ostavka ministra ovog, onog, zaključio sam da su ili potpuno nenormalni ili neko tu radi za onoga koji je za ovo kriv.

Da se ja pitam, samo jedan zahtev bi bio dovoljan – njegova ostavka. Kad je već preuzeo sve funkcije u zemlji, valjda je logično da on odgovara za ovo što se dešava.

Ovako, ispade kao da je ovo neka normalna država, u kojoj ponešto ne štima, izuzev njega. On štima. Eno ga, zeza protestante, broji ih u glavu, likuje, opušten jer njegovo ime niko ne pomenu u zahtevima. Opet je pobedio. Ne znam tačno koga, jer ja svoju decu više u školu ne šaljem. To je jedino što sam uspeo da smislim.

Nema šanse, bato. Čuo sam se s još nekim roditeljima, svi u stranci. Neki misle da sam lud. Neki misle da sam u pravu. Ja ne znam šta da mislim. Ja se samo plašim. Dva debela pandura ispred škole neće spasiti decu ni u školi, a naročito van škole. Pa predavanje nelegalnog oružja. Šta ako se deca naoružaju noževima? Predavanje legalnih noževa?

On igra pogrešnu igru. Omašio je ciljnu grupu načisto. Pobeđuje tamo gde to nema nikakav značaj. Ništa od svega što sam čuo neće spasiti našu decu. Ništa od svega što je smislio neće sprečiti nasilje koje može da usledi. On nema pojma s čime ima posla. Nema predstavu šta je napravio. Decu u školu ne puštam. Ma, ni iz stana ih ne puštam, pa makar me ovaj stariji prebio.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.