Znači, ipak potpisuje?

Nevešto izrežiran, ovaj komad kod gledalaca koji su se ukrcali na brod ludaka, što po burnim talasima plovi, čas ka luci Potpisujem, čas Ne Potpisujem, ipak izaziva emocije. Svesni da je reč o nameštaljci, u kojoj narodni otpor „francusko-nemačko-američkom“ planu za Kosovo treba da bude prikazan kao proruski terorizam, gledaoci, koji su do juče bili uvereni da brod plovi ka Ne Potpisujem, preksinoć su shvatili – „Ipak idemo u Potpisujem“.

Ili možda ne idemo. Od kapetana lađe nismo u tom smislu čuli ništa konkretno i zaista mu se mora odati priznanje da, sateran u ćošak, od strane „Zapada“ i Rusa istovremeno, i dalje relativno uspešno vrda po uzburkanom moru međunarodne politike, doduše, manevrišući tako da je kod svakog od nas naivnih što zajedno s njim plovimo, izazivao kosovsku, pardon, morsku bolest.

On nije smeo otvoreno da optuži Rusiju za divljanje proruskih ekstremista, zato što se opravdano sumnja da Rusija sa njihovim performansom nema nikakve veze. Između redova njegovog bulažnjenja trebalo je da shvatimo da su ovog puta pokušali da ga ubiju vagnerovci, zbog čega se, jelda, uvredio, a baš je hteo da potpiše svaku Bocan-Harčenkovu skorašnju izjavu.

Pridružio mu se i naprednjačko-esesovski, pardon, espeesovski vokalni duo Brnabić-Dačić, gde je Brnabić pojala o tome kako kapetan lađe štiti „atentatore“ od njih samih, jer je mogao da na njih pusti desetine hiljada raspomamljenih i krvožednih (proevropskih?) naprednjaka, a Dačić je tercirao, ocenivši igrokaz kao „pokušaj državnog udara“.

Dobro. Imam morsku bolest, nemam više inspiracije za metafore. Šta smo dobili ovom izrežiranom predstavom? Dobili smo iz prve ruke informaciju o tome koliko građane Srbije zabole za Kosovo.

Činjenica je da je protestni skup uredno najavljen, činjenica je da su svi za njega znali, činjenica je da je svako mogao da dođe, da je bilo govornika koji su se tu našli čista ruska srca, pa su namamljeni na binu, kako bi docnije imao ko da ide u aps, činjenica je da je sigurno, među tih nekoliko stotina, bilo i onih koji su iskreno uzbuđeni zbog (ne)potpisivanja sporazuma…

… ali je i činjenica da ih je bilo jedva nekoliko stotina. Dakle, kad je reč o Kosovu, ono se brani samo u užarenim rovovima društvenih mreža, rafalima iz tastature. Na ulicu zbog Kosova građani već i ne bi, što nas lišava jedne nedoumice – jasno je da ne postoji nikakav pritisak javnosti da se francusko-nemački sporazum ne potpiše. Jedino što postoji je ruski i „zapadni“ pritisak na srpskog firera. Čiji je jači?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.