Žvalavi je ostao poslednji

„Ej, Žvalonjo, šta te muči?“, pozdravljam ga i vučem dve linije, od čega mi čuka malo jače lupa.

„Gotovo je, brate.“

„Gotovo, a?“

Prema njegovim rečima, Majmun je umro pre ne znam koliko sati, kaže vukao je koks do samog kraja i vrištao po dvorištu ispunjenom leševima. Kao u nekoj pripoveci, od svih njih baš je Žvalavi ostao poslednji. Nagudran kao svinja.

„Da li ste išta uspeli da provalite, koliko traje inkubacija, kako se prenosi, ili ste samo paničili i bili uobičajeno beskorisni?“, pitam.

„Verovao ili ne, vodio sam beleške. Ti znaš da sam ja štreber, volim da učim, volim da analiziram…“

„Znam, znam. Šta kažu beleške?“

„I u šahu sam dobar, oduvek sam bio dobar, seru ovi kako su me pobeđivali u osnovnoj.“

„Dobro. Šta kažu beleške?“

„Čekaj da vidim, u telefonu su mi. Ujed komarca, sedam sati kasnije visoka temperatura, tri sata potom smrt. Ali već dva sata otkako komarac nekog ujede, svi oko njega se porazboljevaju! Dešava se da umru pre ujedenog!“

Ove informacije uznemiravaju, ali glas me teši: “Ne brini, brzo ste reagovali, nisi zaražen. Vuci lindžu”. Vučem.

„Au, majku mu“, reagujem na podatke koje je Žvalavi podelio sa mnom.

„Kakvih sedamdeset odsto, od ovoga svi umiru! Ovde niko živ nije ostao, sve se odvija matematički precizno, zarazi se, zarazi sve oko sebe, oni zaraze sve oko sebe, svi riknu. Neki su se zarazili a da ih ništa nije ujelo niti su bili u blizini nekog ko ima kugu. Ona je

svuda, Gile, svuda! I ubija sve redom!“

„A-ha, a je l’ se neki naučnici bave time? Je l’ imaju neki savet?“, pitam i opet vučem.

„Ti pitaš za naučnike mene, koji šest godina dobijam unapred napisane govore i naloge šta da trtljam pred kamerama? Umesto ja tebe da pitam! Zato sam te i pozvao, da mi kažeš sve što znaš!“

„Znam isto koliko i ti“, priznajem.

„Pa, dobro, jebem mu mater, zar i sad morate da imate svoje male tajne? Kakvi ste to ljudi, bre, koliko vas ima? Ti naređuješ meni, onaj naređuje tebi, njemu ko zna ko i sad kad evo i ja umirem, ti nećeš da mi kažeš!“

„Mnogo si pričljiv za nekog ko umire“, opažam i dodajem: „Dosad si valjda naučio da nikad nismo morali da te lažemo.“

„Rokam se kokainom u venu na svakih deset minuta, a kroz drugu venu se punim koktelima koje su mi doneli sa VMA! Eto zašto sam pričljiv! Imam temperaturu trideset devet i pet crnih plikova po telu! Jedan mi je iskočio na čelu! Verovatno ću da pričam, pričam i samo odjedanput da riknem!“

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.