Zvuci

Kad odem da kenjam, iz svetlarnika dopiru moderne narikačke tužbalice, posvećene povratku na Kosovo, povratku svih srpskih teritorija i povratku iz pakla Slobodana Miloševića. Često u pratnji gusala. Pomaže dok si na šolji, ali ne pomaže posle šolje.

Ovde ne dopire ništa niotkud. Popio sam lekove u jedanaest uveče i spavao do jedanaest idućeg dana, (eto, sad redakcija zna zašto tekstove šaljem nešto kasnije).

Kad se probudim u Beogradu, neko vreme sedim u krevetu, sa glavom u rukama i slušam pijukanje kamiona koji ide u rikverc, ka novogradnji, što će na nekoliko dana zakrčiti ulicu.

U Beogradu se neprekidno čuju sirene hitne pomoći, jer neprekidno nekoga napusti život. Autobusi i kamioni dižu dreku dinosaurusa, a do vozača automobila koji nisu krenuli dovoljno brzo, od vozila pozadi stiže hor sirena, a često dolazi i do pičkaranja i nečijeg izlaska iz vozila, zbog nezadovoljstva vožnjom nekoga drugoga.

„De si, pizda ti materina“ i „Duvaj karu, debeli“, uz živopisno groktanje i zveckanje flaša, uobičajeni su komšijski pozdravi, dole, tri sprata ispod mene, a kad prolaze deca, čuje se pijukanje o patikama, prangijama, gudri, kurvama i Vučiću. Da, Vučiću. Kad je reč o fauni, ima nekih golubova gore, ali se od svega ostalog jedva čuju.

Vrane su glavne, one se bez stida deru na svet oko sebe, leteći gospodari vremena i vesnici smrti. Noću se čuju krvave bitke mačijih klanova.

To su iste one mace koje preko dana pobegnu pod kola, čim ugledaju ljudsko biće, jer slobodna smrt na ulici je vrednija od života kod beogradskog ljudskog bića.

Ovde, kao što rekoh, noću ništa. Potpuna tišina.

U jedanaest prepodne cika dece iz vrtića. Ko ima sreće da u Beogradu živi kraj vrtića, čuje isti zvuk. Jer, posle vrtića prestaju sve sličnosti između tamo i ovde.

Umesto vrana, sa drveća pevaju ptice, a na obližnjem školskom dvorištu igra se fudbal i poneko ponekad cikne „gol!“

Da, ovde škola i dalje traje. Kad prestane, nastupiće potpuna tišina.

A u tišini, osim cvrkuta ptica, čuje se šuštanje drveća, huka aviona i nečiji usisivač, kao 1985, u novobeogradskom bloku 37. Glasova odraslih nema, rike automobila takođe, jer ovde se ide ili peške ili biciklom ili trotinetom ili gradskim prevozom.

Aha, neko vežba flautu u daljini. Ne govore bezveze, ali govore uzalud, naučnici, o zagađenju Beograda bukom. Beogradski zvuci ubijaju i vode u smrt.

Zamislite, nekome u Budimskoj došao sudnji dan, a na onaj svet ga prati rokanje iz Botaničke bašte. Ovde se živi i umire tiho.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.