A šta ćemo sad, majčin sine?

Dokle smo zabrazdili u svojoj pobrkanosti osnovnih pojmova? Pitam sebe, a pitam i tebe, poštovani čitaoče, ovih pretprazničkih, uzburkanih, dana. Toliko smo zalutali i izgubili i logičku i saznajnu nit da smo postali jedini narod na kugli zemaljskoj kome Nova godina dolazi pre Božića. Novu godinu obeležavamo po gregorijanskom, Božić po julijanskom kalendaru, ali ga obračunavamo po gregorijanskom. Tako nam Božić pada na dan 7. januara umesto, kako jeste, 25. decembra (sa trinaest dana zadocnjenja). Iz ovog naopakog računanja vremena proizilazi još jedna, veoma bitna, zagonetka.

Šta se to tako epohalno dogodilo upravo tad kad se smenjuju stara i nova godina, da od tog momenta brojimo godine i vekove i unapred i unazad. Preciznije, zašto koristimo besmislene eufemizme „pre nove ere“ i „nova era“ umesto „pre Hrista“ i „po Hristu“? Da li i ova koještarija spada u arsenal zaglupljujućeg ateizma ili postoji neko smišljenije, meni nepoznato, objašnjenje?

No, ova moja uvodna opaska je samo za početak. Neću dalje razglabati ovu temu, mada bih mogao. S velikim entuzijazmom. Sasvim je dovoljno i ovo, siguran sam, kako bi se razumelo šta sam tim povodom hteo da kažem.

A sad ono glavno.

I ova će vlast pasti, pre ili kasnije. S manje ili više teškoća. Uz otpor i probleme ili bez njih. Za njom će ostati spržena zemlja u razvalinama. Razvaljenih institucija, poremećenih uverenja i s moćnicima opasnog potencijala i još gore destruktivnosti. Jer, neće pred nama biti jedna partija i njena organizacija, već desetine, možda i stotine, onih čiji direktni interesi zavise od povlašćenog položaja stečenog zahvaljujući postojećoj vlasti. Oni, jamačno, neće čekati mirno, skrštenih ruku, rušenje vlastodržačke piramide što im je toliko koristi obezbeđivala. Suočavamo se, dakle, sa jednom interesnom hidrom i njenim pipcima, višestrukim i veoma dugačkim. Neutralisati sve te vidljive i nevidljive spone proistekle iz vladajućeg režima biće najteži, i najnezahvalniji, posao budućih pobednika, ma ko ti pobednici bili i ma kako se zvali.

Nije smisao ove borbe puka promena vlasti, ponavljam kao papagaj. Da u okviru istog sistema jedna politička grupacija smeni drugu, a sve okolo ostane netaknuto. Srbija mora prionuti na samotransformaciju s jasnom predstavom kako želi da izgleda i funkcioniše. Najzad, radi se o realnim moćima na raspolaganju demokratskim pobednicima, realnim oruđima za ostvarenje te samotransfomacije, alatima bez kojih ona neće moći biti postignuta.

Kako razoružati ovdašnje mnogodecenijske poluge vlasti, monolit sposoban da preživi i opstane nezavisno od formalnih i površinskih protagonista na političkoj pozornici Srbije?

Želimo li da iskoračimo iz iluzija o sebi i sadašnjici ili nam je lepo ovako?

Želimo li da se pitamo i budemo pitani, ili da budemo obespravljeni podanici kakvi smo sad?

Želimo li da postanemo deo Evropske unije ili mislimo da će nam biti bolje ako ostanemo sami i usamljeni? Osećamo li se Evropljanima?

Da li smo spremni prihvatiti stvarno stanje stvari čak i ukoliko je ono protivno našim željama i projekcijama?

Možemo li drugom priznati da je bolji od nas, da treba da nas pretekne i zauzme mesto ispred nas? Možemo li se odreći povlastica, veza i protekcije i prihvatiti nepristrasnost kao jedini kriterijum ocenjivanja i napredovanja?

Dobra škola je zahtevna škola. Želimo li to?

I još milion pitanja što vape za odgovorima. O demokratiji, slobodi, pravdi, solidarnosti, toleranciji, srpstvu, evropejstvu, odgovornosti, poštenju, istoriji, znanju, činjenicama, predrasudama, obmanama…

Potrošili smo dosad ogromno vreme i ogromnu energiju robujući pogrešnim idealima i vojujući izgubljene bitke. Porazi su, i to uzastopni porazi, došli kao neminovna posledica loše odabranih ciljeva. Te se negativnosti moramo okaniti ukoliko hoćemo napred u istinski boljitak.

Rekoh i napisah nebrojeno puta. Evo, još jednom. Treba izbrisati tablu i ispisati je ispočetka. Od prve do poslednje tačke. Od prvog do poslednjeg slova. Kucnuo je čas. Zvonilo je. I odzvonilo.

Trenutak je kad se mora zahtevati ostavka aktuelnog predsednika Srbije. Bezuslovna. Neopoziva. Konačna.

On zna, i mi znamo, ko je vrhovni krivac za strahotu na novosadskoj železničkoj stanici. Zna on, znamo i mi, koliko je baš on navaljivao, pritiskao, insistira, terao, svoje potčinjene i svoje najamnike, svoje saučesnike u zlu, da se rekonstrukcija završi što pre, da se propisi krše, da se radi protivno struci, statici i opštoj sigurnosti. Zna on, znamo i mi, za njegov pogibeljan manir nepoštovanja zakona, pisanih pravila i profesionalnih uzusa. Zapovednih. Naredbodavnih. Obaveznih. On je taj koji je u Srbiju uveo samovlašće i osionost. Bahatost i siledžijstvo. Zato je kriv. Kriv za pad nadstrešnice, kriv za sve prethodne tragedije što su pod njegovom vlašću zadesile ovu napaćenu zemlju. Prvi i glavni vinovnik. Jer, onaj što je prigrabio svu moć, što je uzurpirao celokupnu vlast, što odlučuje o svemu – taj je sam sebi natovario na pleća i svu odgovornost. Svu krivnju i sva ogrešenja.

Odstupi, povuci se, preispitaj se, pogledaj svoj lik u ogledalu. Otidi u manastir, zatvori se u osamu i moli se Bogu za oprost grehova. Postani iskren pokajnik. Ponesi svoj krst. Preobrati se. Pod uslovom da si uistinu pravoslavac i hrišćanin za kakvog se predstavljaš. U tome ćeš jedino pronaći spokoj i spasenje.

To ti, u najboljoj veri, poručuje moja malenkost, rab Božiji, običan građanin Srbije, malo stariji i iskusniji od tebe.

Svojevremeno sam, pre četvrt veka, podneo ostavku iako mi je niko nije tražio. Iz uverenja. Zbog neslaganja. Svestan da će moj čin biti pogrešno shvaćen. Veruj mi, majčin sine, nije ništa strašno. Ni strašno, ni bolno. Naprotiv, osetićeš olakšanje, pašće ti teret s grbače, skinućeš kamen sa srca. Blagotvorno je i lekovito. Samo što ćeš još morati jeste borba sa sopstvenom savešću. A to je najteže. Lako je s takmacima i protivnicima. Kad se, majčin sine, sukobiš sa sobom, sa svojim (ne)delom, počinje čovekova unutrašnja Golgota. Videćeš, uostalom, i sam. Kad-tad.

To ti je moja želja za Novu Novu godinu po novom kalendaru. I za Božić po starom, računatom po novom.

Aha, umalo zaboravih. Imam jednu poruku za kraj:

You have nothing to be proud of, Ambassador Hill!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.