Dno dna – sumrak jednog vlastodršca

Zar ti nije gnusno da gledaš one hiljade nesrećnih i ubogih što se autobusima dovoze na tvoje skupove? Što se bednom parom plaćaju kako bi ti publiku činili? Što moraju da ti skandiraju ime vođeni dirigentskom palicom nametnutog poslodavca? Što, iz svog čemera, moraju od tebe mizeran sendvič da ištu? To su tvoji sledbenici, majčin sine. Taj najsiromašniji sloj srpskog građanstva, ti polubeskućnici što preživljavaju kopajući po kantama za đubre u potrazi za bajatom korom hleba.

Ali, ni njima nisi istinski idol. Ni oni ti se ne dive zato što te zaista cene i poštuju. Oni ti na noge dolaze samo zato što nikakvog izbora nemaju, što im je tvoja vlast svako dostojanstvo oduzela. Prinudila ih na poniženje i poklonstvo. A, intimno, jedva čekaju završetak tvoje predstave kako bi ih vratili kućama, izbama i udžericama, u kojima životare. Izbe i udžerice koje ćeš im sutra rušiti.

Žalosno je na kakve si niske grane spao. Jadno i žalosno. Potrebna ti je iluzija, privid, fatamorgana, da bi održao i hranio svog unutrašnjeg demona, to vlastoljupstvo što te sveg izjelo. Govoriš o nekakvom narodnom pokretu kog nema, niti će ga biti. Pominješ kule i gradove, čardake ni na nebu, ni na zemlji, megalomanske izmišljotine, dok ti se buni i na trgove izlazi sve što je u Srbiji vredno. Sve što je živo, hrabro i svesno. Ej, majčin sine, narod je protiv tebe ustao. Opasulji se i pogledaj istini u oči. Pravo u oči. Bar jednom u životu budi čovek. Smeo i iskren. I prema sebi i prema nama. Ne skrivaj se iza paravana i kulisa! Ne traži utehu u lažnoj slici, loše režiranoj i još gore odigranoj. Uz tebe su samo oni koji od tog neku korist imaju.

Malu ili malo veću asnu. Niko uz tebe nije iz uverenja. Slovom i brojem niko. Tu su zarad privilegija i povlastica. Sinekura i apanaža. Najčešće koruptivnih i lopovskih. Uz tvoj blagoslov i amin.

Lepo ti rekoh, neopoziva ostavka je za tebe spasonosna. Spasonosna i lekovita. Ne ostavka tvojih potčinjenih. Ne. Tvoja ostavka. Ne slušaš me, iako ti dobro želim. I slupaćeš se. Otići ćeš, ili ćeš biti oteran, na rđav način. Rđav i ružan. Kad shvatiš koliko sam u pravu, kasno će biti, majčin sine. Kasno i prekasno. Zato se uzmi u pamet i razmisli, moj ti je savet. Najprijateljskiji.

Vidim, spremaš se za treći predsednički mandat. Odao si se. Pominješ 2032. To bi ti, jelž? Nije ti dovoljno deset godina predsednikovanja. Hoćeš petnaest. Ili ćeš morati da menjaš Ustav ili ćeš ga pogaziti. Ne bi ti bilo prvi put. Mogućno je da pređeš na premijersku funkciju, to jest s konja na magarca. Mada mi to ne izgleda preterano verovatno. Pogađam, ti bi najradije primerom Vladimira Vladimiroviča i Mila Đukanovića. Lukašenka, možda? Ne valja ti to. Nikako ne valja. Bila bi to fatalna greška, veruj mi.

Sve ima svoj kraj.

„Nikom do zore nije gorela“, s pravom opominje naš narod. Pokušao si, hteo si, ali si omanuo. Zabrljao si žestoko i rešio da se povučeš. Priznajem, ne liči na tebe. No, bilo bi blagotvorno. Da stvarno voliš Srbiju, to bi jamačno uradio. Tvoja je ljubav prema otadžbini veoma uslovna. Voliš je jedino ako si joj ti na mestu prvog vlastodršca. Ako se na tom mestu nađe, kojim tragičnim slučajem, neko drugi, tvoja se ljubav preko noći pretvara u omrazu. Pakosnu omrazu.

Potkazala te je podsvest, majčin sine. Potkazala te kad si uzviknuo; „Lepo je biti predsednik Srbije!“ Svi znamo da je tebi lepo.

Gledaš sopstveni narod s nebeskih visina, pitaš se za sve i o svemu odlučuješ, neprikosnoven si glavešina, a omađijana masa ti pljeska i kliče. Naravno da ti je lepo. I ne samo lepo, nego i zavodljivo. Do ludila zavodljivo. Nije ni čudo što tu dragocenu, neprocenjivu, fotelju ne daš ni za šta na svetu. Zaseo si, uvalio se, ugnezdio. Na um ti ne pada da se odatle pomeriš. Pogotovu ne svojevoljno. Zbog toga ti ponavljam: upravo bi ti svojevoljno povlačenje bilo najmudriji potez.

Obreo si se u situaciji koju nisi predvideo. Ni u košmarnim snovima, ni u najgorim morama, nisi zamišljao da će ovoliki narod ustati protiv tebe. I da će ta pobuna trajati. Bez popuštanja i bez dvoumljenja. Desetine, stotine, hiljada građana što demonstriraju i stoje nasuprot tebe i tvoje vlasti. Nezgodno, zar ne? Nezgodno, ali stvarno. Nije košmar, majčin sine. Realnost je.

U očaju i nemoći, posežeš za najopasnijim sredstvom. Deliš stanovništvo, zapodevaš kavgu, huškaš jedne na druge. Nikad nisi razumeo šta ti je dužnost. Nisi kadar razumeti. Nemaš kapacitet. Predsednik Srbije je predsednik svim i svakom srpskom čoveku i državljaninu. I onom što ga ne podnosi, i onom koji o njemu loše misli, i onom što mu prkosi. i onom što ga psuje i vređa. Svakom. Ti si predsednik isključivo svojim pristalicama. Obnevidelim ili licemernim. Plaćenim tvojom milostinjom ili silnika pod tvojim skutom. Malo je onih koji te podržavaju iz čistih pobuda. Malo ih je i premalo. A i ti su naivni i zavedeni tvojom besomučnom propagandom.

Ne sviđaju ti se ovi redovi? Znam da ti se ne sviđaju. Ne sviđaju ti se stoga što su istiniti. Istina je za**bana, majčin sine. Možeš da pomiluješ druge, ama sebe ne možeš. Prokleto je ogledalo. Vlastit lik u njemu.

I, krajnje ti je vreme, prestani da lažeš. A lažeš čim usta otvoriš. Lažeš o neistomišljenicima, lažeš o studentima, lažeš o drugima. I o meni lažeš. Ne smeta mi. Bolje od tebe nisam očekivao. U svojoj frustraciji, izmetnuo si se u preispoljnog lažljivca. A laži su ti sve apsurdnije i sve gluplje. dalje od toga ti ne dobacuješ.
„Kakav čovek, takav govor“, glasi jedna latinska izreka. „U laži su kratke noge“, kazuje srpska poslovica. Obe se na tebe odnose. Prepoznaješ li se u njima, majčin sine?

Mediokritet ostaje mediokritet. Bez obzira na položaj i silu. Takvom pomoći nema. Vidi se kao na skeneru.
Nemogućno je u Srbiji ugušiti slobodarski duh. Mi smo narod prkosa, narod inata i narod pobune. Uvek smo ustajali protiv domaćih uzurpatora vlasti. Dizali bune, skidali monarhe, obarali apsolutiste. Ta nam je borba urođena. U krvi nam je. Ko to ne pojmi, ništa ne pojmi. Njegov problem. Čuće gromove. Već ih čuje.

Srbija će biti slobodna i demokratska. Kad-tad. Što pre i što bezbolnije, to bolje. Biće, potpisujem.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.