Država, to sam ja

I obični građani se često pozivaju na državu u svojstvu najvišeg atoriteta, vrhovnog arbitara, svojevrsnog Božić Batu što udeljuje darove i pare.
Dakle, šta je država?

Pomilnjah ranije Maksa Vebera i njegovu jednostavnu definiciju ovog termina. Nije zgoreg učiniti to još jednom. Po Veberu, državu čine tri elementa: teritorija, narod i vlast.

Isti autor vlast određuje u smislu monopola nad fizičkom silom (kapacitet za prinudu). Iz ovog sleduje da država nije ni pozitivna ni negativna, to jest da može biti i jedno i drugo. Ono što je sasvim jasno i nedvosmisleno jeste apstraktan karakter države.

I veoma realan karakter vlasti. Kod nas se odomaćio eufemizam: umesto vlasti, kaže se država.

Pisao sam nedavno o ljudskoj opsesiji nacionalnom državom, tekovinom modernog (devetnaestovekovnog i dvadesetovekovnog) doba. Ovog puta ću se baviti zloupotrebom države. I u teorijskom i u političkom značenju.

Predsednik Srbije reče pre nekoliko dana kako svako ko radi u javnom sektoru zavisi od države. Doslovno: „Da ga država hrani“. Aluzija je bila više nego prozirna.

Ko ne sluša državu (vlast), rđavo će proći. Jer, država (vlast) svojim monopolom nad silom (kapacitetom za prinudu), tu privilegiju može svakom uskratiti. Ogoljenije, to zvuči ovako: ako ste poslušni u odnosu na državu (vlast) bićete nagrađeni, ukoliko ste neposlušni crno vam se piše. U ovom primeru, država preti i zahteva neupitnu podršku.

Podršku i aklamaciju. Nebitno je šta vaša stručnost o predmetnoj stvari tvrdi. Ni knjiško znanje, ni naučna ekspertiza. Bitno je samo ono što država (vlast) od vas očekuje. I šta od vas zahteva. A zahteva bespogovorno povinovanje svojoj volji.

U prostijoj analizi država (vlast) može biti servis građana ili može biti opresor nad građanima. Ako je istinski demokratska, odgovorna i kontrolisana, biće ono prvo. U suprotnom obistiniće se drugo.

Dobra država (vlast) ne inistira na megalomanskim planovima i besmislenim projektima. Ne gradi „čardak ni na nebu, ni na zemlji“, ne rasipa narodni novac skupljen porezima, nametima i globom.

Ona gleda kako da uvede kanalizaciju i pitku vodu svakom selu i zaseoku.

Brine da veliki gradovi imaju fabrike otpadnih voda, da se reke i potoci očiste od otpada, da se sačuva čista priroda i zdravo okruženje. Ne kopa rudnike otrovnih materija bez obzira na cenu. Ne dovodi sumnjive investitore sa sumnjivim poslovima. Ne zida nepotrebno i luksuzno.

Ponaša se pametno, štedljivo i odgovorno. Ima viziju proverivu narodnom voljom i odlukom. Ima poređane prioritete u skladu sa finansijskim mogućnostima.

Ne doživljava sebe nezamenjivom i neprevaziđenom. Ne bavi se masovnim mitinzima i jeftinom propagandom.

Ne ucenjuje i ne uslovljava. Poštuje svakog građanina i svaku građanku. Uvažava političke takmace i smatra ih sebi ravnim. Zna da će uloge koliko sutra biti promenjene.
Kod nas se država (vlast), naprotiv, potpuno poistovetila sa ličnošću predsednika Srbije. U tom savremenom apsolutizmu bez krune, on raspolaže i rukuje svim polugama vlasti, u dizginama drži monopol nad silom.

Od njegovog (ne)raspoloženja zavisi kakva će nam egzistencija biti. I egzistencija i sudbina. I budućnost. I to ne pojedinca ponaosob, već čitave nacije.

„Zamislite kako je biti u mojim cipelama“, citiram ga od reči do reči. Teško da bi to iko od običnog sveta mogao zamisliti s obzirom na skupoću i finoću predsednikove obuće.

Kladio bih se da se u njegovoj kolekciji nalaze i one čuvene, izrađene u jednoj turskoj manufakturi, od više hiljada evra. Imelda Markos, pa on. Engleske marke „Čerč“, takođe. Šta ćeš, poštovani čitaoče, kad predsednik voli lepo da se nosi. I obuva.

Država pripada narodu. I skupština, i poslanici, i sudovi, i tužilaštva, i vojska, policija, i VBA i BIA – sve su to narodne ustanove koje bi trebalo narodu da služe. Ministri, po nazivu, i nisu ništa drugo do poslužitelji naroda.

Nažalost, i na sramotu, u Srbiji je država iznad naroda. Građani su podređeni državi, njeni su podanici, katkad i sužnji. Ako preteraju sa bundžijstvom, biće posledica. Negativnih, naravno.

Predsednik nam vedri i oblači (pored toga što se lepo oblači). Upozorava i opominje jogunaste. Tapše po ramenu klimoglavce. Podmićuje, potcenjuje, unižava ljude u čijem bi interesu morao da radi. Za njega cipele „Čerč“, za ljude gumeni opanci iz Pirota.

Uskoro i iz zrenjaninskog Ling Longa. Za njega dobra vina iz odabranih vinarija i određenih berbi, za prost puk – „pivo s rozi“ ispred lokalne prodavnice mešovite robe.

Eto, to ti je ovdašnja država, poštovani čitaoče. Ona država što je iščezla s Kosova, i s juga i sa severa, u kombinciji Miloševićeve i aktuelne pogubnosti. Iskreno, i Broz je tome kumovao.

To je ta Republika Srbija, sa svojim dičnim predsednicima, njihovim svitama i pompom.
„Ne znamo mi, predsedniče, kako je u tvojim cipelama.

Ne možemo znati. A voleli bismo. Biće da su ti naročito udobne kad nikako da ih skineš i uđeš u papuče običnog čoveka. Ali, razumem te. Svako se brzo na bolje navikne. Na svilu i kadifu. Dedinjsku vilu i crni mercedes.

Nego, kontam, kako bi bilo da se ti malo skloniš i pustiš nekog drugog da se muči u neudobnim predsedničkim cipelama?

Mislim, ako te žuljaju. Nećeš? Razume se da nećeš. Usladilo ti se. Neka te. Ako. Samo znaj, prijatelju.

Nikom do zore nije gorela. Postojaće Srbija i posle tvoje vladavine. Postojala je i pre tebe.

Kakvu ćeš je potomstvu ostaviti, e o tome brini. Nemoj da te buduće generacije po najgorem pamte. I proklinju. Neće ti valjati, predsedniče.

A ti, kako ti volja. Svako je kovač svoje sreće. Svog amaneta. Za državu ne beri brigu.

Učinićemo je opet demokratskom i slobodnom. Kad tad.

Uprkos i u inat i tebi i tvojima.

Pozdravlja te bivši ovdašnji, rab Božiji,

Milan St. Protić“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.