Dve su pogubnosti što Srbiju vuku na dno, ne zna se koja je gora

Kad se na važna mesta postavljaju neznalice i nepošteni, kad se takvi protežiraju ii nagrađuju, postiže se dvojaka šteta.

Nekompetentnima se daje da odučuju o stvarima o kojima blage veze nemaju s odličnim šansama da će povereno upropastiti. Posle će biti potrebno desetostruko vreme i desetostruki napor sposobnih kako bi se upropašćeno popravilo i vratilo u pređašnje stanje.

Ono što je još negativnije, međutim, jeste opšta demotivacija vrednih i zaslužnih. Kad god se odabranima gleda kroz prste, kad god se forsiraju loši, oni najbolji nemaju motiv, ni ohrabrenje, da guraju napred.

Ako u jednoj zemlji, Srbiji na primer, vrednoća i rezultati nisu osnovni kriterijumi uspeha i napredovanja, već, naprotiv, onda od razvoja i napretka, jamačno, ništa biti neće.

Ovo je toliko pasuljarno, široko poznato i bezbroj puta potvrđeno da je postalo bespredmetno. Ipak, uprkos dokazanim iskustvima, u Srbiji se udarilo pogrešnim putem. Golim okom se vidi do kojih se razmera ovde zapatio nepotizam.

Roditelji na položajima, s retkim izuzecima, svojim potomcima ostavljaju te položaje kao da se radi o nasleđivanju. I to se dešava u svim oblastima. Na univerzitetu, u pravosuđu, u medicini, državnoj upravi, diplomatiji. Gotovo na svakom koraku se sreću nečija deca. Poznata prezimena.

Mamini i tatini sinovi i kćeri. Za one prave, najčešće prolaza nema, jer su se ispred njih naređali ovi privilegovani. Za njih nije potrebno ni istinsko znanje, ni verodostojna diploma. Sve će se urediti i organizovati zato što sam „guzonjin sin“, pevao je onomad jedan sarajevski (danas beogradski) roker.

Daleko bi me odvelo navođenje imena. Bio bi to telefonski imenik osrednje debljine. Iznenadim se kad, i ako, vidim da je neko mlad uspeo bez porodične protekcije u najdirektnijem smislu. Iznimci koji potvrđuju pravilo.

Razume se, nekompetentnosti ima i kod ostalih pripadnika vladajuće nomenklature. Bitnija je pripadnost režimu od diplome sa Prinstona ili Sorbone. Bitnije je biti u milsti vlastodršca od znanja stranih jezika.

Bitnije je diviti se predsedniku od međunarodnog prestiža i ugleda.

Čovek se ne rađa rđav. Ali se ne rađa ni dobar. Uslovi u kojima stasava i sazreva čine da pođe jednom ili drugom stranom.

U načelu, čovek je kvarljiva roba. Lakše mu je prigrliti nečasno, nego ostati uspravan. Od nepoštenja se uvek stiče korist. Materijalna ili nematerijalna, svejedno.

Od nezavisnog duha se samo može očekivati životna komplikacija. Zaključak je prost: ne isplati se biti svoj. Ovakva se logika toliko raširila čitavom Srbijom da se pretvorila u stereotip. Ma kakav stereotip? Raširila se poput najopasnije zaraze.

Zato se ne treba pitati kako smo, i zašto smo na niske grane spali. U povlađivanju sebi i svojima, zaboravili smo na zajednički interes.

Prestali smo da tuđoj deci priznajemo prvenstvo nad sopstvenom, prestali smo da o sebi i svojima sudimo jednako kao o drugima, prestali smo biti skromni i predani radu. Izgubili smo osećaj stida i skromnosti.

Fer pleja i viteštva. Ako možeš, ti ukajšari. Podvali. Prevari. Ugrabi i otmi. Ako ne možeš, nesposban si. Ako nećeš, budala si.

A, ustvari, radi se o samoobmani. O samozavaravanju. O nepriznavanju vlastitih slabosti. Pobeda je slatka jedino kad je pošteno izvojevana.

Kad je zaslužena i ostvarena u ravnopravnom nadmetanju. Što jača konkurencija, to je borba izazovnija.

Kad te, poštovani čitaoče, bolji nadmaši, čestitaj i skini kapu. Kad ti drugog nadjačaš, pohvali takmaca i pruži mu ruku. Svoj uspeh s njim podeli. Jer bez njegovog izazova, ni tvoj trijumf ne bi bio tako blistav.

Ovako, stvaramo slabiće. Uplašene, frustrirane, nesigurne. Mlade ljude što iz roditeljskog zaklona ne smeju da izađu. Što se drže za materine skute i očev buđelar. I režimski štit. Što se kriju u tami, udaraju s leđa, podmukli i iskompleksirani.

Takvi su im, iskreno rečeno, i roditelji. I oni su se na vrh popeli članstvom u Savezu komunista, SPS-u ili JUL-u. Postoje i oni što su se laktali kroz redove DS ili DSS.

I među njima je bilo i ima kukolja. I nepotizma. I te kako. Veza i vezica. Protekcije i nameštanja.

I, pitam, čemu neka pametna i vredna devojčica, negde iz istočne Srbije recimo, može da se nada? Ne dolazi iz moćne familije, nema „guzonju“ u Beogradu, a želi da studira medicinu. Ne prođe, pošto su je pretekli oni s pedigreom. No, ona ne odustane.

Počne konkurisati na inostranim fakultetima, uzme inostrano državljanstvo, kupi voznu kartu drugog razreda i ode. U susret svojoj budućnosti, što dalje od Srbije koja ju je izneverila. Ostavila na cedilu.

Zamandalila joj kapiju. A takvih je devojčica, i dečaka, na hiljade.

Odričemo se, iz Srbije teramo, ono što nam je najvrednije. Izbacujemo one koji bi morali biti motor što vodi u svetliju budućnost. One što predstavljaju ljudsko bogatstvo oko koga se otima čitav civilizovan svet.

Modernim, a rogobatnim, jezikom, kaže se – ljudski resursi. Nije put Srbije ka sutrašnjici u rudarenju.

U kopanju i prerađivanju sirovina. Sutrašnjica, neophodno je ponoviti, u umovima, talentima i posvećenosti novih generacija. Na nama je da ih prepoznamo, osokolimo i širom otvorimo vrata. I svakom pružimo jednaku priliku. Kako će je ko iskoristiti, od njega zavisi.

U zaslepljujućoj sebičnosti, kratkovidosti i kratkotalasnosti, vlast uporno radi suprotno. Bojeći se pameti koja nastupa, njene slobodoumnosti i slobodarstva, njene težnje prema otvorenosti i uspehu, svesrdno se trudi da je se oslobodi. Jedva čeka da ta srpska pamet napusti Srbiju i negde drugde nađe svoju zvezdu vodilju.

Stara je istina ova. Najlakše se vlada nad mediokritetima. I najlakše se njima manipuliše. One što se ističu, pusti da odu. Onima što bi mogli, ne dozvoli. One što se ne povinuju, zaustavi. One što se pobune, udri po grbači.

Ostale laži i obmanjuj. Tako se vlada neograničeno i zemlja sistematski srozava. Još se, cinično i glupo, naziva patriotizmom.

Samo vi, gospodo, terajte po svom. Gurajte svoje razmaženo potomstvo i nesposobne partijske drugove. I drugarice. Samo lomite kičmu narodu. Podmićujte i ponižavajte. Potcenjujte i sebe besomučno hvalite.

Vi ste prvi među onim što su na položaj dospeli nezasluženo. Što se zaziru od merenja i ocenjivanja. Što mašu petparačkim diplomama i razmeću primitivizmom i prizemnošću. Najdragocenije što u Srbiji imamo, vi sprečavate da bi za vaše trutove bilo mesta.

Činite nažao svojim sunarodnicima. Svom građanstvu. Svom stanovništvu. Jer, u ovoj Srbiji, najgora je kletva biti dobar đak. Biti vredan i sposoban. Voleti školu i biti obrazovan.

To su ti lanci što ste nam, s bukagijama, oko nogu stavili. Da nijednu trku ne možemo dobiti. A vi na skuterima. U crnim limuzinama. Privatnim avionima.

Ali, znam vas kao zlu paru. Izjeda vas to što pobedu niste izvojevali pošteno. Fer. Junački. Za Srbiju vas ionako boli briga.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.