Evropa u Srbiji

Nisam nikakav stručnjak za pozorište. Još manje bih da budem teatarski kritičar.

Ali jesam zaljubljenik, pasionirani gledalac, posvećenik.

Možda i zato što sam odrastao uz i sa Ateljeom 212. Na pedeset metara razdaljine. Doslovno.

O čemu ja to u ovo pretprazničko praskozorje?

Evo o čemu. O predstavi „Čitač“ u Beogradskom dramskom, nekadašnjem Savremenom, pozorištu na Crvenom krstu. Komad vredi suvog zlata.

Vrh.

Prvo sam pročitao Šlinkov roman na engleskom pošto nemački ne znam.

Potom sam odgledao film sa Kejt Vinslet u glavnoj ulozi. Najzad sam, pre kratkog vremena, bio u publici na izvedbi „Čitača“ ovde, u mom Beogradu.

Usred ovdašnjeg ludila, primitivizma i prizemnosti. Usred strahota što nas sustižu jedna za drugom.

Usred naopakosti i pogrešnosti u kojoj živimo. Pokušaj bekstva od stvarnosti u imaginarno? Da, naravno.

I to uspešno bekstvo. Makar na dva sata. Makar na tren. Ali, bilo je blagotvorno. Lekovito.

Danima posle, evo, ostajem očaran. Kapa dole svima koji su i meni i svim ostalim prisutnim, učinili neverovatno zadovoljstvo.

Nema ničeg lepšeg od dobrog pozorišta. A ovo je, za moj amaterski ukus, uistinu impresivno. Evropsko u najboljem smislu reči.

I tekst, i dramaturgija, i režija, i gluma. Evropljanima uz rame, definitivno.

Možda i ispred njih. U potpunom rasulu, jedan ovakav uzlet. To je ta Srbija za kojom čeznem. I kojoj se nadam.

To je ta evropska Srbija. To je ta srpska Evropa.

Velika sala – gotovo puna. Narod u gledalištu pristojan, vaspitan, učtiv.

Nema gužve, ni galame. Taman onaj poznat pozorišni žamor. Bez zvukova mobilnih telefona, bez nervoze i međusobnog objašnjavanja oko sedišta. I predstava počinje s nekoliko minuta zadocnjenja.

Zavlada tišina. Tišina s ponekim kašljem tako svojstvenom pozorištu.

Priznajem, bio sam sumnjičav. Moja me je najmlađa kći bodrila:

„Nemoj da si uvek toliko negativan. Hajde da odgledamo. Daj im šansu. Možda će te demantovati. I obradovati. Znam da ti se knjiga mnogo dopala. I meni je, kao što sam ti rekla. Bila mi je lektira na maturskom ispitu, sećaš se? Ni mene film nije oduševio. Ovo može biti prijatno iznenađenje. Vidiš, igra Mirjana Karanović, a ti si mi rekao da ona ne promašuje. Tvoj izraz. Ajde, oraspoloži se i uživaj.“

U to se zavesa podignu.

U narednih sto dvadeset minuta ostao sam pogledom prikovan za binu. Zadovoljstvo mi je raslo iz scene u scenu.

Od zadovoljstva do ushićenja. Kao nekad, u negdašnje doba „Zločin i kazna“ i „Tri sestre“ u JDP, „Sirano de Beržerak“ i „Jegor Buličov“ u Narodnom, „Pseće srce“ i „Korešpodencija“ u Ateljeu.

U skorije vreme, „Avgust u okrugu Osejdž“, takođe u Ateljeu. Da ne zaboravim „Bogojavljensku noć“ na večernjoj pozornici Boška Buhe.

Ne zameri, poštovani čitaoče.

Pominjem ove predstave samo kao primere. Bilo ih je bar stotinu neponovljivih.

Sve je u ovom komadu dobro, ali je jedna Mirjana Karanović. Veličanstvenija u svojoj jednostavnosti nego ikad ranije. S minimumom glumačkih sredstava. Ubedljiva, sugestivna, istinita.

I kao ljubavnica, i kao okrivljena, i kao zatvorenica. Istinita do srži. Odbranila je svoj lik. Odbranila ga i razumela.

A teško je da biti teže ne može biti. Jer, radi se o Nemici, čuvarki u ženskom koncentracionom logoru, radi se o masovnom zločinu, radi se o nacizmu i njegovom najstrašnijem obličju.

Ali radi se i o jednoj ženi što žudi za ljubavlju i znanjem.

O ženi što se stidi svoje neobrazovanosti, radi se o doživotnoj vernosti i nevidljivim nitima emotivnosti.

Kod Mirjane nema patetike i nema izveštačenosti. Njena je gluma prigušena, u znakovima, blagom pokretu i utihnutom glasu. Ona vlada svojom pozornicom, podiže čitav ansambl na višu stepenicu glumačke umetnosti, ona nadahnjuje i kolege i publiku.

Ona nosi i priču, i predstavu, ona ostavlja utisak što čoveka uzdiže do razumevanja književnosti i pozorišne igre. Mirjanina je gluma savršena, samopouzdana, sigurna u svakom trenu i svakom detalju.

Kunem ti se, poštovani čitaoče, bolja je od zvezdane Vinsletove.

Ubedljivija. Upečatljivija. Iskrenija. Od moje malenkosti velikoj umetnosti jedna skromna čestitka: „Alal vera, Miro! Maestralna si!“

U svem ovom našem rasulu, u svem ovdašnjem ludilu, primitivizmu i trivijalosti, postoje ljudi, pojedinci, koji i dalje, uprkos okolnostima, rade fenomenalne stvari. Svojim znanjem, trudom i osećajem, svojom predanošću i talentom, ne daju da potpuno potonemo.

Drže nas sve, kao narod, tik iznad vode, iznad površine, ne daju nam da se u ambis strmoglavimo.

Pružaju nam priliku, daju primer, pokazuju pravac i put.

Povezuju nam najsjajniju prošlost s nadom u budućnost.

A svakodnevicu nam oplemenjuju smislom i darom.

Koliko ih je širom Srbije? Gde se nalaze, gde su sakriveni, gde se prikazuju i gde ih možemo sresti?

Kako da se povežemo i razumemo, ne stranački i politički, ne ideološki i utilitarno, već civilizacijski, kulturno, emancipaciono?

Naše je pitanje nad svim pitanjima ovo: U kakvoj zemlji želimo živeti? Reći ću ti odmah, poštovani čitaoče.

Nemam dilemu. Nikad je nisam ni imao.

Želim živeti u zemlji u kojoj se ceni ono što nam je u predstavi „Čitač“ poklonilo Beogradsko dramsko pozorište. Time nam je poslalo poruku, uputilo poziv, podiglo glas.

Mi umemo i možemo drugačije.

Umemo i možemo da se vratimo svojoj Evropi. Sebi samima. Umemo i možemo da razdvojimo dobrotu i zločestost, vrednost od bezvrednosti, toleranciju od isključivosti.

Otidi poštovani čitaoče, otidi do Crvenog krsta. I odgledaj „Čitača“. Nemoj da te mrzi.

I shvatićeš o čemu ti danas pišem i zašto sam baš ovu temu izabrao uoči praznika Hristovog vaskrsenja.

Hiljadu devet stotina devedeset prvi put.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.