Finski ambasador: Bern 2014.

Tek što je izbila prva ukrajinska kriza te 2014. Trebalo je pronaći pouzdan izvor kako bi se došlo do dragocenih obaveštenja.

Moj izbor je pao na Alpa. I to iz dva, sasvim očita, razloga. Prvo, Finska se nalazi u regionu krize i ima duge i turobne odnose s Rusijom i drugo, Finac je znao o čemu govori.

U prethodnim susretima u četiri oka, i u širim društvima, imao sam zgodnu priliku da se u to uverim.

Podsećanja radi, evo šta se u Ukrajini događalo. Godine 2013. ukrajinski parlament je velikom većinom glasova usvojio sporazum o pridruživanju sa Evropskom unijom.

Proruski predsednik Ukrajine Viktor Janukovič odbio je da potpiše ovaj dokument.

Izbili su masovni protesti građana na kijevskom trgu Majdan koji su, početkom 2014. doveli do smene Janukoviča. On se potom sklonio u Rusku Federaciju. Nedugo zatim, ruske vojne jedinice bez oznaka okupirale su Krimsku oblast i tzv. Donbas uvodeći svoju okupacionu vlast.

Ambasador Rusi mi je, na jednom ranijem sastanku, otkrio da je bio u Beogradu više puta u svojstvu savetnika Martija Ahtisarija (bivši finski predsednik, međunarodni pregovarač i autor plana za status Kosova) uključujući i sudbinski dolazak kod Miloševića prvih dana juna 1999. za vreme NATO bombardovanja Srbije.

Odmah se videlo da je našu situaciju dobro poznavao. I situaciju i ljude:

„Da, da, bio sam u Beogradu u junu 1999. u pratnji Ahtisarija i Černomirdina u pokušaju da zaustavimo vazdušne napade na vašu zemlju. Prisustvovao sam razgovoru s Miloševićem. Nekako smo uspeli da ga ubedimo da prihvati uslove NATO, što je i bio naš zadatak. Ostalo znate bolje od mene. Srećom, to je sad iza nas.“

„Usudio bih se da vas upitam, kakvo je vaše mišljenje o Miloševiću, pošto ste ga direktno upoznali i imali priliku da ga slušate. Kakav je utisak na vas ostavio? Ja ga nikad nisam sreo, verovali vi meni ili ne.“

„Naravno, odgovoriću vam mada je bilo suviše kratko vreme za detaljniju analizu njegovog karaktera. Na prvi pogled, odavao mi je utisak hladnokrvnog i tvrdoglavog vladara. Znate onu vrstu ljudi koji uporno odbijaju da se suoče sa nepovoljnom realnošću i koji je uviđaju tek kad ih udari pravo u čelo. Upotrebljeni su veoma drastični argumenti kako bi se on naveo na pristanak, iako je od početka bilo kristalno jasno da su njegove opcije svedene na minimum. Iskreno ću vam reći, podsetio me je na sovjetske rukovodioce iz doba Brežnjeva. Pravolinijski birokrata sklon nasilnim metodama. Razume samo otvorenu pretnju silom… Ali, dragi kolega, pozvao sam vas na ovaj sastanak ne da bismo razgovarali o prošlosti, već o sadašnjosti i budućnosti. I ja ću se usuditi da budem direktan. Dakle, zanimaju me vaša razmišljanja o događajima u Ukrajini. Imate li neku ideju o tome šta uistinu hoće Putin? Mi smo u Finskoj prilično zabrinuti. zašto pitam vas? Prvo, vi ste istoričar i drugo, čini mi se da poznajete Ruse.“

„Ono prvo što ste rekli jeste tačno. jesam istoričar. O drugoj stvari, međutim, ne bih bio sasvim siguran. Kako god, kazaću vam šta o tome mislim. Da budemo načisto, neću govoriti kao ambasador svoje zemlje, već u svoje lično ime. Nezvanično. Iskreno, čini mi se da Putin u stvari ne zna šta hoće postići u Ukrajini. Uzeo je Krim, u redu. He took Crimea, fine. Onda je krenuo na istočni deo Ukrajine i tu se zaglavio. Ispostavilo se mnogo težim za gutanje od očekivanog. Međunarodni pritisak, ukrajinski otpor, eskalacija nasilja. Očigledno je da za totalnu okupaciju teritorije istočno od reke Dnjepar Rusi nemaju hrabrosti. Bar u ovom trenutku nemaju.

Drugim rečima, mislim da je ruski cilj bilo cepanje Ukrajine na dve polovine. Kako se kriza razvijala, oni su odlučili da stanu i čekaju sledeću priliku. Istorijski gledano, Ukrajina uistinu pripada ruskoj sferi uticaja. Rusi je smatraju svojim posedom. I ruska država i ruska crkva su tamo stvorene. Dugo je Ukrajina bila u sastavu ruskih i sovjetskih granica. Za mene nema sumnje da je Putinova glavna namera obnova sovjetske imperije. Jedino što je moja procena da ni Rusija, ni Putin, nisu dovoljno moćni za jedan takav poduhvat. Vladimir Vladimirovič nije Petar Veliki, Visarionovič Staljin još manje.

Sa stanovišta NATO, stvari izgledaju veoma povoljno, rekao bih. U slučaju podele Ukrajine, zapadni deo bi im se priključio ne časeći ni časa što bi ih dodatno približilo Rusiji. Moje je predviđanje da, u srednjem roku, možemo očekivati zamrznut konflikt, privremeno primirije, u nadi obe strane za boljim političkim okolnostima. Neće se na ovom završiti. U to sam siguran. Ukratko, to mislim o Ukrajini. A šta vi mislite, dragi kolega?“

„U osnovi se slažem s tim što ste mi izložili. Mogao bih tome da priložim jednu svoju opservaciju. Odnosi se na evropsku granicu Rusije. Na njenu zapadnu, a evropsku istočnu granicu. Naime, u tom pojasu živi preko stotinu milina ljudi koji ili gaje netrpeljivost ili zaziru od Rusa. Kao što znate duboki su koreni tog, u najmanju ruku, međusobnog nepoverenja. Mi, u Finskoj, vekovima se pribojavamo svog istočnog suseda s kojim delimo granicu od hiljadu kilometara.

Baltički narodi, Poljaci, Česi, Slovaci, Mađari, Rumuni, Bugari, uostalom pola Ukrajinaca – svi oni s Rusijom imaju negativno istorijsko iskustvo. I pre Sovjeta i pod Sovjetima. I švedsko-ruski odnosi su opterećeni vekovnim protivrečnostima i sukobima. Ruska akcija u Ukrajini probudila je i aktualizovala te stare frustracije i strahove. To je za Rusiju, po mom mišljenju, veoma loš scenario. Ne deluje mi baš pametno kao pravac spoljne politike. Ali, s Rusima se nikad ne zna. Nikad niste načisto. Kad padnu u onu svoju azijatsku, istočnjačku, iracionalnost, kadri su za nezamisliva dela. I dela i nedela. Meni se Putin čini opasnijim nego vama. Vidim u njemu tu crtu mesijanskog i autokratskog. Fatalističkog, ako hoćete. Opasna kombinacija. Ekstremno opasna. I potencijalno eksplozivna.“. Mesijansko i autokratsko.“

Naravno, smesta sam Beogradu poslao depešu o ovom razgovoru čije ti najvažnije izvode, poštovani čitaoče, dajem na uvid.

Na uvid i na znanje.

Možda bude nekakve koristi. Kad-tad.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.