Gorka istina i pusta nada: Zapad i Srbija

Možda ti se, poštovani čitaoče, redovi što slede neće svideti. Možda se sa mnom nećeš složiti. Možda misliš drugačije od mene. No, uprkos svemu, istiniti su. I ti i ja znamo da jesu. Zato s tobom delim te opore redove. U najboljoj nameri, kunem se.

Čudimo se i razočaravamo izjavama i ponašanjem evropskih zvaničnika samo stoga što nam je kratko pamćenje. Prekratko. Naivno smo od njih očekivali, i nadali se, iskrenoj podršci i ohrabrenju u borbi za demokratsku Srbiju. Avaj, izneveriše nas! Ponavljam, nije prvi put. Nije, po svemu, ni poslednji.

Zaboravili smo da su upravo zapadnjaci ustoličili i učvrstili Brozovu vlast priznajući joj međunarodni legitimitet i dajući mu svesrdu pomoć u naoružanju i parama. Zaboravili smo da su njihovi glasnogovornici bili glavni propagandisti ovdašnjeg komunizma. I pre 1948, a posle razlaza Sovjetskog Saveza i titoističke Jugoslavije pogotovu. Nisu ni Evropljani, ni Amerikanci, hajali što su desetine hiljada ljudi, protivnika jugoslovenskih boljševika, bivali ubijani, proganjani i ponižavani.

Nisu hajali, na primer, što je jedan golobradi mladić od devetnaest godina po imenu Borislav Pekić, maturant treće muške gimnazije, osuđen na petnaest godina robije zbog svog antikomunističkog delovanja. Odležao je pet i po. Nisu hajali što su univerzitetski profesori trunuli po zatvorima, intelektualci, umetnici, seljaci… Kosta Kumanudi, Lazar Marković, Dragoljub Jovanović, Žanka Stokić, Branko Popović, Jovan Tanović… Dragoslav Mihailović, Milovan Đilas, Mihailo Đurić… Znamenita imena naviru jedno za drugim. Nisu hajali što je mnogima, ovde u Srbiji, imovina oduzimana, a životi zagorčavani. Naprotiv, i sami su u tim nečasnim rabotama sudelovali koristeći se komunističkom otimačinom. Svojim primerom svedočim o toj činjenici iz prve ruke.

Titoizam je na Zapadu proglašavan za „socijalizam sa humanim likom“, sam jugoslovenski diktator je dočekivan sa najvećim počastima i pompom, dodeljivana su mu najvrednija odlikovanja i izuzetan tretman. Koliko je nedužnih ljudi pod njim i od njega stradalo nije ih bilo briga. Nimalo. Čak ni za jednog Milutina Milankovića. Na rečima su bili protiv komunizma, nas su upravo u taj komunizam gurali svom snagom. Za njih je dobra demokratija, mi nismo za bolje od opresije. Opresije i jednoumlja. Njima sloboda i građanska prava, nama rigidna dogma i ispiranje mozgova. NJima višepartizam, nama svemoćna komunistička partija. Slobodoumne su denuncirali, hvalospeve izgovarali o autokrati. Retki su bili disidenti kojima su slamku spasa dali. Toliko retki da se nijednog imena ne opominjem. Osim Mihaila Mihailova. A i njemu na jedvite jade. Cinizam nad cinizmom. One, dočim, koje su niz vodu pustili, i mirno gledali njihove muke, znam i pamtim zanavek. I tako duže od pola veka… Vojvoda Bojović, major Gavrilović, Milunka Savić…

Veoma je slično bilo i u Miloševićevo doba. I tad su zapadnjaci radije s njim pregovarali, nego što su pomagali srpskoj demokratskoj opoziciji. Na njega su računali do poslednjeg trenutka. Godinama je to trajalo. Da je, kojim slučajem, prihvatio sporazum iz Rambujea, bio bi inaugurisan u ključnog faktora mira i stabilnosti, kao što je to bio posle njegovog dejtonskog potpisa. Oprostili bi mu i ratove, razaranja, smrt i zločine. Otpisan je, jer ih je izneverio. Pristao, pa se predomislio. U znak odmazde nas su bombardovali besomučno sedamdeset osam dana dok njemu, u bunkeru, dlaka s glave nije falila. Ni njemu, ni njegovima.

Netačno je kako su zapadnjaci podržali Demokratsku opoziciju Srbije i Miloševićev pad s vlasti one davne 2000. I tad su nam, u stvari, otežali posao. Prvo su nagovorili Đukanovića u Crnoj Gori da bojkotuje te izbore, a zatim su ubedili Srpski pokret obnove da samostalno izađe na izbore mimo ujedinjene opozicije u DOS-u. U ranim danima i godinama demokratskog poretka u Srbiji komplikovali su ionako pretešku situaciju na svakom koraku. O čemu su sve ružnom imali saznanja ili udela, mogu samo pretpostavljati. Zlokobne su te pretpostavke. Naklonjeni nam sigurno nisu bili.

Njihova se velika senka nadvijala nad formiranjem SNS-a. Ako nije bio njihov projektat, bio je njihov mezimac. I današnji predsednik Srbije je bio njihov „konj za trku“, Čerčilovim izrazom za Broza. Prilično su se oko toga potrudili. I o ovom mogu lično svedočiti iz prve ruke.

A mi lekciju nikako da naučimo. Nisu isto humanističke vrednosti zapadne civilizacije, od starih Grka do savremenosti, i realna politika zapadnih sila. U njihovom okrilju jesu rođene sve velike ideje, od ultralevih do radikalno desnih. Evropski je i anarhizam i marksizam, ali i nacizam i fašizam, i liberalizam i socijalizam, konzervatizam, socijaldemokratija i hrišćanska demokratija… I apsolutna monarhija i vojna diktatura, ali i parlamentarizam, ustavnost, građanska i ljudska prava, kontrolne institucije, nezavisnost pravosuđa, podela vlasti, sloboda medija, govora i političkog organizovanja… DEMOKRATIJA. U idejnom smislu, nema ničeg ni iznad, ni izvan zapadne političke misli.

Zapadni interesi su, dočim, posve odvojena priča. Konkretna i egoistična. Egocentrična. Često imperijalna i osvajačka. I gotovo uvek licemerna. Po onoj drevnoj latinskoj izreci „Quod licet Iovi, non licet bovi“ („Što priliči Jupiteru, ne priliči volu“).
Okanimo se iluzija, poštovani čitaoče. I predrasuda. Pripadati zapadnoj cvilizaciji ne podrazumeva povinovanje svakoj stvari u svakoj prilici. Ili neprilici. Izbor između demokratije i autoritarnosti je naša suverena odluka. Prihvatanje stvarnosti je istorijska iznudica. Unutrašnji opresor gori je i opasniji od svakog inostranog okupatora. U krajnjoj liniji, jedna uistinu demokratska zemlja lakše će se odupreti međunarodnim pritiscima ma s koje strane ti pritisci dolazili.

Iskustvo nas uči, a ne samo knjige i teorije, da je rđav ishod svaki put kad se građani odreknu svog prava da kontrolišu, nadziru i ograničavaju svoje vlastodršce. Kad god se pominje potreba za nacionalnim jedinstvom zbog spoljašnjih izazova i pretnji, jasno je da se radi o prozirnoj manipulaciji kojom se pravda samovlašće. Kad nam se podmeće kako nas štite diktatorski režimi i belosvetske despotije, takođe znamo da je posredi obmana. Kad nam se prava i slobode umanjuju zarad tzv. „odbrane nacionalnih interesa“, smesta treba posumnjati u ispravnost pobuda onog što o tome govori. I takva rešenja nameće.

Biti ravnopravan član evropske porodice naroda, najpouzdanije je jemstvo državne sigurnosti i narodnog spokojstva.

Demokratija donosi stabilnost. I stabilnost i zajedništvo. A to su, svakako zapadne, a ne istočne vrednosti.

To što smo zapadnjaci po uverenjima ne znači, ipso facto, i da smo zapadni poslušnici. Obratno je. Autokratija je, po definiciji, sklona slugeranjstvu.

Zato u pobedu, junakinje i junaci! Možemo mi to, uveren sam. Mudro i odlučno.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.