I sad se iznenađujemo što nam Evropljani nude kopanje litijuma

Posmatram godinama svakojake likove, zalutale i zbunjene, što tabanaju ovom našom kuglom zemaljskom nastupajući u ime Srbije. Nekad sam ih gledao iz neposredne blizine. Danas ih gledam sa bezbedne razdaljine. No, utisak je ostao nepromenjen.

Nije čudo što nas stranci tretiraju kao nižu rasu, kao divlju hordu i potencijalnu koloniju. S oproštenjem. Što stavove i gledišta Srbije ne vrednuju ni pišljiva boba. Koga sreću i s kim imaju posla – sasvim očekivano.

Srbija je od Miloševićevog doba vodila nedozvoljivu politiku. Kad je svojevremeno, na samom početku raspada SFRJ, trojka evropskih ministara spoljnih poslova pokušala da urazumi dotičnog i upozori ga da je svaka solucija prihvatljiva osim oružanog sukoba, on se na to oglušio, odmahnuo rukom i celu zemlju odveo u rat, razaranja i pogibiju.

Tokom tog užasnog perioda, zahvaljujući Miloševiću, njegovoj tvrdokornosti i rigidnosti, Srbija se nalazila na tapetu međunarodne zajednice u pokušaju da se obuzda i zaustavi nasilje.

U tom nastojanju Evropljani nisu uspeli. Ni lord Karington, ni Rodžer Badenter. Uspeli su, bar privremeno, Amerikanci primenjujući metode autoritativnog disciplinovanja i bestidnog podmićivanja na konferenciji u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Piterson, u Dejtonu, država Ohajo, 1995.

Ubrzo je Milošević nastavio po starom. Uprkos opomenama, pokrenuo je vojno-policijsku akciju na Kosovu s namerom nasilnog rešavanja političkog nesporazuma i slamanju tamošnjih pobunjenika.

Pritom je prvo prihvatio, pa odbio, sporazum iz Rambujea, zamka nadomak Pariza. Tim potezom direktno je prouzrokovao NATO bombardovanje SR Jugoslavije u trajanju od sedamdeset osam dana. Popustio je i povinovao se diktatu tek pošto mu je priprećeno totalnom katastrofom.

S pobedom demokratskih snaga u Srbiji 2000. svi su se ponadali kako će se ukazati novo lice Srbije, nov mentalitet i nova politika. Očekivao se raskid s Miloševićevim nasleđem, žigosanje ratnih zločina, puna saradnja sa Haškim tribunalom i mirovno rešenje za Kosovo i Metohiju.

Očekivalo se da će demokratski lideri Srbije, iz ubeđenja i bez pritiska, osuditi ponašanje Miloševićevog režima i postati ravnopravan partner Evrope deleći sa Evropljanima jedinstven sistem vrednosti i pogled u budućnost.

Avaj! Demokratska Srbija pala je na ispitu. Nije našla u sebi ni snage, ni volje, neohodne za suočavanjem s prošlošću. Umiveniji i manje opasni, oni su se pred strancima takođe predstavili kao jogunasti nacionalisti, u mnogo čemu nastavljači Miloševićevog političkog pravca.

Jedini čovek koji je delovao kao vesnik evropskog duha u Srbiji, mučki je ubijen u atentatu čija je pozadina i dan-danji obavijena velom tajne. A ubijen je upravo zato što je prstom upro u vinovnika i isporučio ga nadležnom međunarodnom sudu osnovanom pod okriljem Ujedinjenih nacija.

Evropska ruka je stajala ispružena, samo što nije bilo nikog da je prihvati. Srbija je i dalje bila viđena kao parija.

Onesposobljena, doduše u svojim nasilnim poduhvatima, poražena i sankcionisana, ali bez onog potrebnog iskoraka u diskontinuitet. Nije se pojavio niko, baš niko, ko bi pred svetom rekao otprilike ovo:

„Odgovorni su Milošević i njegov režim. Nije odgovoran narod Srbije. Mi smo se protiv njih borili čitavu deceniju, bili proganjani, blaćeni i maltretirani, upravo zbog toga što smo se toj politici suprotstavljali. Na kraju smo pobedili. Većina naroda je sa nama i uz nas. Učinićemo sve kako bismo ispravili ogrešenja tog pogubnog sistema što je zlo i nesreću doneo svima. I nama i drugima. Srbija nije Milošević.“

Počev od 2012. otklon ne samo što nije napravljen. I ono malo dobrog što je donela promena od 5. oktobra, zbisano je u trenu. Krenulo se u u prećutno popuštanje pokriveno žestokom retorikom.

Aktuelna vlast i njen prvi čovek postali su glavni protagonisti jednog takvog nemuštog i nedostojanstvenog nastupa pred strancima. Nedorasli, iskompleksirani, nesigurni. Bez kičme i bez ugleda. Bez stava i bez integriteta. Ili mlohavi i ponizni ili krajnje nevaspitani. Poput raspuštene i bezobrazne dečurlije. Uz to još i pohlepni, brzopleti i lakoverni. Dvolični nadasve.

I sad se iznenađujemo što nam Evropljani nude kopanje litijuma. Očigledno za bolje i nismo. Dato je Rusima i Kinezima da po Srbiji rade što im se prohte, da prljaju i zagađuju, što ne bi bilo dato i Rio Tintu?

Ko god je slušao tzv. „debatu“ u srpskom parlamentu o ovom pitanju mogao je zaključiti o niskosti i primitivizmu narodnih predstavnika. Prednjačili su naprednjaci, ni opozicija im nije ostajala dužna.

Ako su ministri ovi što su u skupštini nastupali, onda za nas nikakve nade nema. Ni u zemlji, ni u inostranstvu. Srozaše Srbiju na samo dno. Baciše je u kaljugu. I doslovno i prenosno.

Sve se, na posletku, svede na problem autoritarnosti ili demokratičnosti. Autokrat, zakonomerno, nije opterećen preteranom emancipovanošću. Ni civilizovanošću. Čim pribegava pretnji, prinudi i ograničavanju sloboda, jasno je o kakvom je sklopu ličnosti reč. „Prosvećeni apsolutist“ je zavodljiv pojam, ama neistinit. Uostalom, pripada dalekoj istoriji.

Ovi naši samodršci, ovaj vladajući zajedno sa svojim čankoliscima, izgleda neprilagođen, neubedljiv, inferioran. Ponoviću to milion puta. U međunarodnom okruženju koje, ruku na srce, nije impresivno u intelektualnom smislu, on se ipak izdvaja po neukosti. Naravno i visinom. No fizički atributi ne mogu biti zamena za odsustvo knjiškog znanja. I elementarne pristojnosti u ophođenju.

Jedna epizodica od pre desetak godina lepo svedoči o ovom. Naime, tad je Švajcarska predsedavala međunarodnom organizacijom za frankofoniju, a Srbija formalno podnosila molbu za status posmatrača. Ništa ne bi bilo sporno da molbeni akt s potpisom ondašnjeg predsednika Srbije, državnim grbom i pečatom, nije bio napisan na engleskom.

Rđavom engleskom. Srbija je, dakle, htela u frankofonsko društvo obraćajući mu se engleskim jezikom. Bruka je bila tim gora što niko iz predsednikovog kabineta, niko od osoblja Ministarstva spoljnih poslova, nije shvatio o kakvoj se blamaži radi.

Slično je bilo i onom prilikom kad je isti taj predsednik Srbije i osnivač SNS-a svojim ukazom odlikovao rimskog papu, ne znajući da poglavar Katoličke crkve ne prima ordenje.

Ovaj sadašnji je uistinu imao od koga da nauči. Pored koga da peče zanat. I njegovi su gafovi basnoslovni.

Kako nas naši čelnici predstavljaju i kako se u naše ime ponašaju, tako nas stranci vide. Ne zaboravljaju i ne praštaju.

Zaslugom ovdašnjih vlastodržaca, u nizu, o nama je stvorena ružna slika. Stvorilo se negativno mišljenje i nepovoljno predubeđenje. Znaju stranci kakvi su ovi što na izborima stiču narodno poverenje: brutalni kad su jači, ponizni kad su slabiji. Silni na rečima, poslušni u delima.

A mi, običan narod? Mi ćutimo. Ćutimo i povinujemo se. Iskreno, nismo oduševljeni Evropom. Ni Evropom, ni Zapadom uopšte. Draži su nam Rusija i Kina.

Zato se nemoj pitati, poštovani čitaoče, zašto nam stranci utrapljuju kopanje litijuma kao put u svetliju sutrašnjicu. Prema svecu i tropar.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.