Kardinalan promašaj opozicije

Nama, opozicionarima, očigledno protivnik nije potreban. Mi sami sebe poražavamo. Vlastima smo, svojim nerazumnim potezom, glavni grad predali na poslužavniku. Iz gluposti, tvrdoglavosti ili nečeg trećeg?

Pišem u prvom licu množine iako odavno nisam politički aktivan. Jednom opozicionar – uvek opozicionar. Posmatram sa strane, sa razdaljine, iz drugog plana, i jednako se nerviram. I osećam izneverenim, razočaranim, demoralisanim. Tako mi izgledaju i ljudi koje srećem, tako mi izgledaju i opozicioni lideri. Potpuno izgubljeni u vremenu i prostoru. Oni što bojkotuju Beograd, ne bojkotuju Srbiju. Oni što učestvuju na izborima kao da na gubilište idu. Ono najvredije što se izgubilo, ono najdragocenije čega više nema – to je vera u pobedu. To je pobednički duh. Duh borbenosti. Duh nesalomivosti. Danas smo svi slomljeni, bezvoljni, pomireni sa sudbnom.

Nije tako moralo biti. Nije smelo. Nipošto. Nije ni bilo razloga. Beogradska je pobeda bila blizu u oba prethodna izborna ciklusa. U decembru, uprkos svemu, zloupotrebama, mahinacijama i krađama, vlast nije uspela da skupi neophodnu većinu. Zahvaljujući pritisku, unutrašnjem i spoljašnjem, počela je da reterira. Odustala je od kupovine odbornika, raspisala je ponovljene izbore, našla se u defanzivi. I umesto frontalnog napada i konačnog obračuna, opozicija se pocepala. I to se pocepala na jednom taktičkom pitanju. Taktičkom, ne suštinskom. Vlastima je ostalo da sladostrasno likuje. Likuje i seiri. Pripašće im Beograd iako ga nisu zaslužili. Iako ih Beograđani neće. Iako su ovaj naš prestoni grad zavili u crno. Upropastili ga, unizili ga, isprostili ga. I na grbači građana zgrtali milijarde.

U poslednjih šest meseci, ovde se od politike ni slovo „p“ nije čulo. Samo se ponavljala beskrajna priča o izbornim (ne)uslovima. Ogromna energija je uludo bačena. Protraćena. Niti je obezbeđena bolja atmosfera, niti su sprečene manipulacije, niti se promenila medijska slika. Usput se na interese građana sasvim zaboravilo. Pominjale su se, sporadično, ofucane fraze o saobraćaju, ekologiji, parkićima. O krupnim temama ni slova.

Na primer.

Treba li Beogradu revizija statuta, smanjenje administracije, gradske teritorije, efikasnija uprava? Šta bi bili prioriteti Beograda? Kanalizacija, fabrika otpadnih voda, drakonsko kažnjavanje korupcije? Gradska policija? Šta će biti sa tzv. „Beogradom na vodi“, papreno skupim metroom, Ekspom 2027? Kako bi se opoziciona vlast postavila prema megalomanskim projektima, dosadašnjim pogubnostima, uludo spiskanim parama? Kakva bi njihova vizija Beograda bila? Da li bi za velike investicije raspisivala referendum i odluku, posle javne debate, prepuštala biračima? Da li bi uvela kontrolu i javnosti i nezavidnih tela u tenderske procedure? Šta bi radila sa zapuštenim znamenitostima grada? Itd, itd.

Stvar je veoma prosta. Radi se o veri u pobedu. Ukoliko verujemo da se aktuelni režim može, pod ovim okolnostima, poraziti i osvojiti vlast u prestonici, onda bi trebalo izaći na izbore. Ukoliko, dočim, u izbornu pobedu ne verujemo, bojkot je pravo rešenje. Ali, ne delimičan bojkot. Ne bojkot samo beogradskih izbora i to pojedinih stranaka. Ili svi na birališta ili niko.

Moj je utisak, ponavljam, da se Beograd mogao dobiti. S mnogo borbenosti, ratobornosti, ubeđenja. S mnogo volje i iskrenosti. S jakom i direktnom kampanjom. Mogao se dobiti. Ujedinjena opozicija bi bila kadra za jedan takav rezultat. Jasno je svakom kakav bi značaj taj rezultat imao u bliskoj budućnosti.

Pesimizam nije dobar saveznik u politici. Suviše sam puta bivao u situacijama u kojima sam ovu vrednu istinu otkrivao. A pesimizam mi je bio svojstven. Nisam verovao u pobedu opozicije 1996. Odbio sam ponuđenu kandidaturu. I 2000. sam bio skeptičan u odnosu na izborne izglede tadašnjeg DOS-a. Pristao sam na učestvovanje iz čiste solidarnosti s većinom. Ishod je svima poznat. Tad sam se našao na čelu liste za Veće građana tadašnje Savezne skupštine (SRJ) u izbornoj jedinici Novi Beograd-Zemun. Pribojavao sam se debakla. Iz milion i jednog motiva. Praktično bez novca i bez medija. Osvojili smo tri od pet poslaničkih mandata. Za dlaku ne uzesmo i četvrti.

Iskustvo me uči rvanju s jačim. I obaranju jačeg na pleća. Jačeg, moćnijeg, silnijeg. Jer, to je istinski izazov. Ima jedna misao kod Korneja u „Le Sidu“ koja u prevodu glasi otprilike ovako:

„Pobeda bez žrtava je kao trijumf bez slave.“

To je to.

Sad je ta velika šansa otišla u nepovrat. Bez pravog megdana. Beograd je izgubljen. Izgubljen unapred. Pre nego što će se izbori održati. Grehota. Nemaš pojma, poštovani čitaoče, nemaš pojma, koliko mi je žao. Vredelo je pokušati. Dati sve od sebe. Beograđani su to zaslužili. Svojim višedecenijskim opozicionarstvom. Svojim nepokolebljivim karakterom. Svojim slobodarstvom.

Mogli smo da im ga otmemo, da ga sačuvamo i još jednom iz glavnog grada pođemo u konačnu pobedu. Mogli smo, ama nismo.

I šta ćemo 2. juna? Kome ćemo se od dva poklekla carstva privoleti? Onom što je odustalo ili onom što učestvuje učešća radi. Da ne damo glas nikom ili da glasamo za poraz? Kako smo sebe ovoliko usosili? Načisto upropastili? Odveli u bezizlaz? Od svih mogućnosti izabrasmo najgoru. Katastrofalnu. Alal nam vera, svima. I njima na vrhu i nama njihovim pristalicama.

Sve je moglo biti drugačije. I trebalo je. Drugačija atmosfera, drugačija motivacija, drugačija retorika. Sa žarom, ubeđenjem, hrabrošću. Beograd da se zatrese. Uzdrma. Pokrene. S pokličem iz svakog grla i iz sveg glasa:

„Ajmo, ajde, svi u napad! U pobedu, junaci! U pobedu!“

Drugi jun je morao biti svetao dan. Najsvetliji. Ovako…

Ne propuštamo priliku da propustimo priliku.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.