Kud se dede srpska opozicija?

Od borbe protiv kopanja litijuma napraviše nacionalističko pirovanje i antizapadnjačko ludovanje.

Alal vera, majstori! Tako se bori za demokratsku Srbiju!

Nekolicina je marširala u Loznicu. Većina se ućutala. Ni reči izvinjenja građanima. Ni reč objašnjenja. Ni reč samokritike.

Moj jedini zaključak je ovaj. Njima u ovakvoj situaciji ništa ne fali. Hiljadu-dve opozicionih mesta u lokalnim skupštinama i nekoliko desetina mesta u parlamentu Srbije. Za više, izgleda, nisu ni sposobni, ni zainteresovani.

Srbija se ovog leta pretvorila u mrtvo more. U učmalu baruštinu u kojoj se svi politički činioci najbolje snalaze.

Vlast radi što joj se prohte, nastavlja svoj put u propast bez oklevanja, opozicija stoji sa strane i posmatra.

Tu i tamo slegne ramenima. Kriv je Zapad što podržava predsednika Srbije.

A nisu krivi opozicionari koji nisu u stanju da ga zauzdaju.

Tzv. opozicionari. Kriv je i narod ovdašnji što za njega glasa. Samo oni nikad i ni za šta nisu krivi. Odgovornost je proskribovan pojam u njihovom rečniku. Odgovornost i ostavka za njih ne postoje.

Mi smo ti koji ne shvataju. Njihov poraz je u stvari naša pobeda. Njihov ulazak u institucije je naš uspeh.

Njihovo sticanje privilegija je u našu korist. Zato i dalje treba da ih podržavamo. Bespogovorno i bespametno.

Nisu imali nikakav plan pre izbora. Nemaju ga ni sad.

Ne znaju šta bi hteli, ni kako do tog cilja stići. Jedino znaju da učestvuju u postojećem sistemu i prihvataju ono i onoliko koliko im vlast udeli.

Što god su probali, završilo se njihovim odustajanjem. Onomad su namerili da spreče prodaju javne imovine.

Upali su na mesto javne dražbe, teatralno vikali i pretili, uz direktan televizijski prenos. A onda su se povukli i otišli.

Prodaja je, naravno, uspešno obavljena. I nikom ništa. Pas laje, vetar nosi, reklo bi se narodnim jezikom.

Slavodobitnički su objavili ukidanje projekta o iskopavanju litijuma. Navodno, time su režim bacili na pleća. Nadjačali i predsednika i njegov režim.

No, ne lezi vraže! Predsednik i njegova stranka vratiše se sa istim projektom, još žešće nego ranije. Ista meta, isto odstojanje. Svakom ko nije slep kod očiju jasno je bilo da će se to dogoditi. Pre ili kasnije.

Jedni uporno veruju institucijama koje ih još upornije poriču. Oduzimaju im ostvarene rezultate, ignorišu činjenice i dokaze. Smeju im se u lice dok tzv. opozicionari ostaju zapanjeni. I zapanjeni i zbunjeni.

Govore o decentralizaciji, ali ne pominju, na primer, da bi Niš trebalo da ima nišku policiju pod upravom niške vlasti. Kao i svaki drugi grad u Srbiji. Ako gradonačelnik nije zadužen za bezbednost građana, za šta je uopšte zadužen? Govore o perifernim pitanjima, suštine se ne dotiču.

Užasno stanje u prosveti ih ne zanima. O tome se ne izjašnjavaju, ne razgovaraju s ljudima u školstvu, prosvetnim sindikatima, roditeljima…

Stanje u leskovačkoj „Juri“ i sličnim fabrikama gde su radnici ugroženi i ekploatisani, niti obilaze, niti pominju. Ako i pomenu, to čine usputno i neubedljivo.

I malinare su ostavili na cedilu da se bore sami protiv kriminalizovanih nakupaca i poljoprivredne mafije. Mogao bih, poštovani čitaoče, ovako u nedogled.

Naša opozicija kao da živi na nekoj udaljenoj planeti. Srpska turobna svakodnevica ih mimoilazi i ne pogađa.

Zato tako rđavo prolaze kod građana. Prosto, ne deluju ni dovoljno verodostojno, ni dovoljno otresito. Cinik bi rekao – kakva vlast, takva opozicija. Trudim se, svim silama, da ne potonem u cinizam.

U današnjoj Srbiji cinizam jeste odbrambeni mehanizam, ali je i destruktivan i autodestruktivan. Ovo moje slovo tako treba razumeti, kao vapaj i krik. Kao opomenu. Uzmite se ljudi u pamet. Manite se minornih tema i jalovih nastupa.

Ovoj pošasti od vlasti, ponavljam stoti put, moramo se suprotstaviti zajedničkom i objedinjenom akcijom.

Treba gađati tamo gde je najbitnije i tamo gde je vlast najosetljivija. Tamo gde je najteže. U osinje gnezdo, gospodo! U osinje gnezdo!

Greške se moraju priznati. Priznati javno. Bez uvijanja i bez izgovora.

Beograd nam je bio u šaci. Na dlanu.

Neshvatljivom odlukom opozicije da se raziđu po pitanju (ne)izlaska na izbore, Beograd je poklonjen režimu. Darovan. Žrtvovan.

Stanovnici prestonice ostavljeni su u neverici, na cedilu, na milost i nemilost.

Blagodareći vama, dragi moji opozicionari, prisiljeni smo da ih trpimo još četiri godine. Da trpimo i gledamo kako nam grad i zemlju ruše i razaraju, a ništa učiniti ne možemo.

Ne možemo zato što ste vi za***ali stvar, izvinite na izrazu. I ponovo ćete tražiti naš glas. Pod uslovom da preživimo.

I ponovo ćete nam obećavati i zaklinjati se na vernost. I ponovo ćete nas ubeđivati u istinitost svojih namera.

Kako da vam verujemo? Pomozite mi, objasnite mi, kako da vam verujemo?

U međuvremenu, zauzećete svoja mesta u beogradskoj, niškoj i svim ostalim skupštinama. I preći ćete preko svih zloupotreba, manipulacija, laži. I biće sve po starom. Oni legitimna vlast, vi legitimna opozicija.

Znate šta, tzv. opozicionari, da vam kažem otvoreno, nije vama loše.

Da vam je loše, borili biste se s više žara, više beskompromisnosti, više rizika. Ovako, ne delujete kao ljudi spremni za velike poduhvate.

Spremni na opasnosti. Na borbu prsa u prsa.

Ne pominjite više institucije, za Boga miloga!

Ne potcenjujte inteligenciju ovog naroda. Ne igrajte se onim milionom nas što smo protivnici ovog režima i njenog predsednika. Zar ja moram da vas podsećam da su institucije u potpunoj službi vlasti.

Da sudovi, tužilaštva, policija i vojska slušaju samo njih i njega.

Da ćete se, kad god im se obratite, pred srpskom javnošću prikazati tragikomičnim.

Oduvaše vas posle decembarskih izbora. Oduvaše vas posle junskih izbora. Dadoše vam nišku Medijanu za igranje i utehu.

E, moja opozicijo, može li se niže pasti?

Čekao sam da se strasti slegnu. Čekao konačan rasplet.

Čekao sam vašu reč. Ama, ljutnja me ne prolazi.

Ni ljutnja, ni bes, ni frustracija. Mogli ste, a niste. Dugujete nam odgovor.

I jedni, i drugi, i treći. Svaki od vas nam mora podneti račun.

Za svoje odluke, za svoje postupke, za svoje rezultate. Sve je to izostalo. Izostalo i izostaje.

Odgovorite mi, kumim vas Bogom i Svetim Jovanom, šta ćemo mi sledećih četiri godine?

Kojom vratolomiijom, kojim trikom i kojom čarolijom da prebrodimo ovu nesreću? Ovaj brodolom.

Suočenje sa totalnim krahom svega. I materijalnog i duhovnog.

Ne čujem vas. Čujem muk. Proklet, neumitan, muk. Opsovao bih, ali ne smem.

Opsuj ti, poštovani čitaoče, umesto mene.

Samo nam je proklinjanje gorke sudbine ostalo.

Ili, možda, da pokušamo još jednom? Svi zajedno. Za srećniju i pravedniju Srbiju.

Ajmo, ajde, svi u napad!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.