Ma šta mi reče? Dva i po sata s Putinom? Alal ti vera, brajkoviću!

Kako god, zna se kako se takvo ponašanje zove. Još kad bismo od toga imali neke hasne, pa da prihvatimo. Ali, nažalost, nemamo. Imamo samo štete. Bojim se nenadoknadive. Jer, takvo ponašanje nije posledica izbora, već mentaliteta. Čovek voli da šeta tuđe papuče, laska i ulaguje se zato što mu je to u naravi, ne zato što radi na korist države i naroda na čijem se čelu nalazi i na čiju je grbaču zajašio.

Prazno zvuče reči o Srbiji koja prednjači Evropom. I prazno i neiskreno. Istina je, naprotiv, ova: svaka zemlja koja je pristupila punopravnom članstvu u Evropskoj uniji, nalazi se u nesravnjeno boljem položaju od Srbije. I one što su proistekle iz SFRJ, i one što su nekad pripadale sovjetskom lageru. I zemlje realnog socijalizma i zemlje što su bile pod vojnim huntama. Zahvaljujući Evropskoj uniji demokratizovale su se i postale prosperitetne. Neka više, neka manje, ali sve do jedne su na boljitku u odnosu na negdašnje doba.

A Srbija? Srbija se svrstava u „šestorku“ („Petorku plus jedan“) na Zapadnom Balkanu. Ne bih nabrajao poimenično, depresivno je. Tu joj je mesto i to joj je domet. Svaka druga ocena je nerealna: posledica zabluda i obmana.

Preporučivanje svakom, i levo i desno, i na Istoku i na Zapadu, ni kod kog neće steći poverenje. Svaka će strana sumnjati u poštenje takvog partnera. Pogotovu kad je taj partner malen i slab. I shodno tome će se prema njemu postaviti. Neminovan rezultat, po logici stvari, mora biti stagnacija i nazadovanje.

Oni što su se, na vreme, opredelili i izabrali kurs, napreduju, brže ili sporije, uz obilnu pomoć i podršku bogatijih i razvijenijih. U svakom smislu. Ne samo materijalnom, nego i u institucionalnom i civilizacijskom.

Ovako, po principu jednog dana Evropljani, sutradan Amerikanci i Rusi, trećeg dana Kinezi, četvrtog Arapi i Izraelci, stiže se jedino na bespuće. Na obodu, na periferiji, u čekaonici bez vrata. Kao kad Estragon i Vladimir čekaju Godoa, a on se nikad ne pojavi. Ovi se, doduše, pojave, ispostave zahteve, i nestanu u vidu lastinog repa. Srbija ostaje da tavori.

Ta politika tzv. balansiranja je, ustvari, politika neodlučnosti. Nesigurnosti. Nezrelosti. Oklevanja da se da odgovor na pitanje „kojem ćemo se privoleti carstvu“. Kud smo pošli i gde bismo da stignemo. Šta hoćemo i zašto.

Čuj, poštovani čitaoče, upravo se u tome ogleda liderstvo. Onaj što iza sebe ima većinu građanstva, u obavezi je da prelomi i izabere put. I ubedi javnost u ispravnost svoje odluke. Balansiranje je odlika strašljivaca. Ciketana, rekli bi stari Dorćolci. Zentara, u beogradskom slengu osamdesetih.

Evo primera. Zamislimo Srbiju u Evropskoj uniji. Znam, znam, nije lako. Nije nimalo. No, pokušajmo. Dajmo mašti na volju.

Da li bi se u tom slučaju ovde pojavljivali evropski državnici sa predlozima o kopanju litijuma? Da li bi se po Srbiji šepurili predstavnici Rio Tinta? Da li bi Bor bio zagađen do kolektivnog gušenja i da li bi na zrenjaninskoj plodnoj livadi nicala megalomanska gumara? Naposletku, ili na početku, da li bi nam zemlja tonula u autoritarnost i neslobodu?

Dakle, zaključak je očit. Evropsko članstvo nas brani od Evropljana, ali i od svih ostalih. I od domaćih uzurpatora vlasti. Položaj u vakuumu, u limbu, u nedefinisanom statusu, od nas čini lak plen za svaku grabljivu ptičurinu na svodu nebeskom. Belosvetsku ili našu, svejedno.

Nećeš sankcije Rusiji, kopaćeš litijum. Prosto ko pasulj. Negiraš realnost na Kosovu, biješ izgubljenu bitku, narod ti je u rasulu. Deca ti decu ubijaju. Zacarilo nasilje, pohlepa i bestidnost. Obest i prostakluk. Lažljivost, pokvarenost, neispravnost.

Šta još treba da se dogodi ne bi li se otreznio, brajkoviću? Koja još strahota treba na nas da se obruši, pa da se opametiš?

Udario si pogrešnim drumom, kako ti nije jasno? Veoma pogrešnim.

Ma šta mi reče? Dva i po sata s Putinom? I koliko sa O’ Brajenom? A tek sa Šolcom i Makronom? Bratom Si Đi-jem? Alal ti vera, brajkoviću! Svaka ti čast! Bravo! Družiš se s velikašima, dok ti narod srlja u bezdan.

Ti to tako ne vidiš, veliš? Ne vidiš, dabome da ne vidiš. Ne vidiš, pošto nećeš da vidiš, pošto ti je milija tvoja fatamorgana od gorke stvarnosti.

Kritikuješ „žute“, a od njih si prihvatio floskulu o „četiri stuba spoljne politike“, a oni su je preuzeli od onog lažnog pobednika nad Miloševićem, a on ju je od Broza nasledio.

Škola ti je postala ratište sa oružjem, hladnim i vatrenim, bojno polje na kojem se tuku roditelji, đaci i nastavnici. Univerzitetski profesori se uzajamno vređaju i psuju. Tvoji najbliži kradu, otimaju i po Srbiji šenluče. Sudije sude kako im se naredi, tužioci gone onog za kog im se kaže, policija hapsi one koje sme, vojske nema i od korova. Tamo se i dalje pred Titovim portretom u maršalskoj uniformi stoji mirno i salutira.

I ti bi tako, ajde priznaj. Znam te, ko zlu paru te poznajem, i ti bi. Jašta da bi. Bar jednu da ti sašiju, onu svetloplavu, da se iskitiš ordenjem, lentama i zlatnim gajtanima, da budeš pravi vrhovni komandant sa šapkom i širitima.

Ej, dokle stiže, brajkoviću! Svi da ti se dive, kliču i pljeskaju. Ama, malo ti je maršalski čin. Malo, brajkoviću, malo. Generalisimus, to je za tebe i po tvojoj meri. Staljin, Franko i ti. Balansiranje između jednog levičara i jednog desničara. Oba ekstremna, razume se. Tvoja igra, tvoje društvo. Voleo bi, jel’ da?

I Staljin je s Hitlerom sklapao sporazum i sa zapadnjacima bio u savezu. I Franko je imao Hitlerova leđa i sačuvao špansku neutralnost. Obojica umreše na vrhuncu moći posle višedecenijske strahovlade.

Brozov svetli primer, bolje je ne pominjati. I ti mu se, kladim se, u potaji klanjaš, sto nasto.

Udaljih se od osnovne teme balansiranja u visokoj diplomatiji. Šta ćeš, poštovani čitaoče, ponela me ova istorijska poetika o vlastodržačkim gorostasima. Autokratama i diktatorima. Belosvetskim i ovdašnjim.

Dobro, neka mu bude s tim balansiranjem. Nego, ovaj, šta će biti ako se, ne dao Bog, sa razapete žice oklizne i padne? I mi skupa s njim. Postoji li sigurnosna mreža što bi ga (nas) zaustavila i spasla od treska svom snagom o tle? U slučaju da je nema, a sva je (ne)prilika da je nema, razbićemo se u paramparčad.

Možda smo već u slobodnom padu, samo što ne primećujemo? Još uvek, ne primećujemo. Možda nam se njegovo balansiranje već obilo o glavu, samo što ne osećamo?

Sigurno je jedno. Biće uveliko dockan kad se survamo. Za njega ne brinem, snaći će se on. Ima rezervni padobran.

Ama šta će s nama biti, jadnim i čemernim?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.