Monsenjor Kanalini

Za 2014. bila je najavljena stogodišnjica izbijanja Prvog svetskog rata. Velika tema. Naša tema. Moja tema.

Tim povodom održao sam nekoliko predavanja na švajcarskim univerzitetima. U svojstvu istoričara u diplomatskom statusu.

Čaršijski red je nalagao da se, pred odlazak, čovek pozdravi sa onima s kojima je radio poslednjih pet godina. Približavao se datum mog povratka iz Berna.

Vreme je bilo da ugostim švajcarske domaćine i prijatelje ambasadore na oproštajni prijem kod nas, u prostorijama diplomatsko-konzularnog predstavništva u Seminarštrase 5.

Takvi skupovi se obično organizuju uz formalne pozivnice i skromno posluženje. Ne traju duže od sat-dva, nekad i kraće.

Pred sam kraj ambasadorovanja, priređuje se još jedno okupljanje u čast odlazećeg diplomate.

U Bernu se, u skladu s protokolom, takva manifestacija održava u salonima nuncijature pod pokroviteljstvom papskog nuncija u funkciji doajena diplomatskog kora.

Uglavnom se isto, ili slično, društvo skuplja i na jednoj i na drugoj priredbi.

Za onu prvu, u našem domaćinstvu, pade mi napamet da bih mogao da ponovim ono predavanje o uzrocima Prvog svetskog rata.

Time bih dao nekakav smisao toj neizbežnoj formalnosti i bar donekle opravdao svoj profesionalni poziv istoričara.

Podstrek za ovu zamisao došao je iznenadno. Moje predavanje na bernskom odeljenju za istoriju bilo je veoma posećeno, a i naišlo je na lep prijem.

Pripremljeno slovo mogao sam, u sažetijoj verziji, da ponovim pred zvanicama u ambasadi.

Imao sam šta da kažem o Sarajevskom atentatu, tadašnjoj Evropi, modi političkih ubistava, ideologiji nacionalizma…

Pominjao sam atentate sa smrtnim ishodom na italijanskog, srpskog, portugalskog i grčkog kralja, na austrijsku caricu, francuskog predsednika republike i ruskog cara, neuspešan pokušaj ubistva Napoleona Trećeg, ubistva trojice američkih predsednika…

Zašto je baš napad na habzburškog naslednika prestola u Sarajevu, tog kobnog 28. juna 1914, izazvao svetski rat, a nijedan od navedenih atentata nije, bilo je (i ostalo) moje pitanje.

Govorio sam o klasicima svetske istoriografije i njihovim navodima i tumačenjima ovog događaja, Ej Dži Pi Tejloru, Fricu Fišeru, tek objavljenom delu Kristofera Klarka. Nije loše zvučalo.

Malo širi kontekst od uobičajenog.

Sa osobitim zadovoljstvom primao sam potvrdne odgovore od većine ambasadora. Biće to simbolična tačka na moj petogodišnji mandat u Švajcarskoj. Ideja mi je delovala kao siguran pogodak.

Avaj!

U poslednji čas, kad su pripreme za prijem već bile završene, saznao sam da istog dana i u isti sat u Bern dolazi ondašnji predsednik Hrvatske, da je gost Ambasade Bugarske i da će održati klavirski koncert.

Diplomatski protokol podrazumeva, u ovakvim prilikama, obavezu ambasadora da se pojave tamo gde dolazi nečiji šef države. Čak i kad je ta poseta nezvanična. Učtivi otkazi počeli su da pljušte u desetinama.

„Propade mi plan“, vajkao sam se u priličnoj panici, ali nisam hteo da odustanem.

„Živo me zanima koliko će ih doći“, bodrio sam sebe.

„Nek bude šta bude. Šut s rogatim ne može“, tešio sam se neuspešno.

Sve u svemu, nije ispalo rđavo. Došlo je petnaestak ambasadora među kojima Grk, Nemac, Francuz, Finac, Slovenac i monsenjor Kanalini, apostolski nuncije Svete Stolice (vatikanski ambasador, prostim rečima). Neverovatno, ali istinito.

Katolik je izabrao moje predavanje umesto Josipovićevog recitala. Srbina umesto Hrvata.

Dok sam ga pratio ka izlazu iz naše zgrade, on mi reče šapatom držeći me pod ruku:

„Dopalo mi se vaše predavanje. Vrlo mi se dopalo.

Bilo je za mene sveže i novo, iako znam ponešto o Prvom svetskom ratu. Nego, pozvao bih vas sledeće nedelje, ako nemate ništa protiv.

Imam jednu ideju o kojoj bi želeo da porazgovaramo pre vašeg odlaska iz Berna.“

Odgovorih ljubazno i ispratih ga do ulice. Otišao je sam energičnim hodom. Bez pratnje.

Gledajući ga kako se udaljava, rojila su mi se pitanja više od misli:

„Šta hoće ovaj franjevac od mene? Zašto je zaobišao Josipovića, a izabrao mene? Da li je to neka poruka i kako bi je trebalo shvatiti? O čemu hoće razgovor sad kad odlazim? Možda mu je namera bila samo da ostavi utisak. Možda se neće ni javiti. Kako god i šta god, fer je od njega bilo što je došao.“

Javio se kako je obećao i pozvao me na sastanak kod sebe u nuncijaturu. Stigao sam tačno u minut. Takođe pešice i sam. Primio me je u malom salonu i odmah prešao na stvar:

„Da vam kažem još jednom, vrlo mi se dopalo vaše predavanje. Bili ste odlični. Mislim da bi ga trebalo ponoviti. Zato sam slobodan da vam predložim da iskoristimo vaš oproštajni skup ovde u nuncijaturi. To, kao što znate, nije baš uobičajeno i nikom nećemo najavljivati unapred. Jednostavno ćemo poređati stolice i kad se svi olupe, ja ću vas pozvati da nam se obratite. Dalje je vaše. Znaćete šta vam je činiti. I šta ćete reći. Slažete li se?“

„Biće mi privilegija.

„Ne brinite se ništa. Prepustite sve meni. Vi se spremite za predavanje. Identično onom kod vas. Oko pola sata, u redu?“

„U redu“, odgovorih.

Bila je sreda 9. jul 2014. Nedelju dana pred preseljenje nazad u Beograd. Podne. Bernska nuncijatura.

Prisutno sedamdesetak ambasadora iz celog sveta. Uvod monsenjora, moj govor, aplauz, čestitanja i pozdravi.

Retko kad mi je ohlađena čašica „grape“ prijala kao tad. Osećao sam svaku kap italijanske lozovače kako postepeno zagreva krv i labavi nerve.

Zaustavio sam se na drugoj. Taman.

Sačekao sam da svi gosti odu. Na vratima sam pokušao da se zahvalim rimokatoličkom prelatu:

„Hvala vam na svemu. najiskrenije. Zaista. Ovo neću nikad zaboraviti. Ostajem vaš dužnik. Za mene i moju zemlju uradili ste neverovatnu stvar.“

„Ne znam o čemu govorite, sinko moj. Srećan vam put i neka vas Gospod Bog čuva, dobri čoveče. I upamtite za svagda. Jedino On zna sve i vidi sve. Mi, obični smrtnici, možemo samo ono što nam Svevišnji dozvoli i onoliko koliko nam Svevišnji dozvoli.“

Nedokučivi su putevi Gospodnji. Uistinu nedokučivi. U Beograd sam se vratio na dan 16. jula te čudnovate 2014.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.