Nad ambisom

Dragocena su ta biblijska upozorenja. Te drevne opomene upućene čoveku sklonom slabostima i blagoutroblju. Jedino što ih mi, u ovo doba površnosti i trivijalne svakodnevice, zaboravljamo.

Zaboravljamo ili bagatelišemo, svejedno. Mislimo da sve što je staro i starostavno, u naše vreme, u vreme dvadeset prvog veka, ne vredi ni po’ lule duvana.

To su neke pretpotopske koještarije, besmislice ljudi koji ni za šta od savremenih dostignuća nisu znali.

Praznoverja onih što su živeli u mraku neznanja.

O, kakve li iluzije, kakve li samoobmane! Kakve li olakosti!

A znakovi pored puta na svakom koraku.

Znakovi preteći, zastrašujući.

Koliko je nevinih života, i srpskih i nesrpskih, žrtvovano u bezumnim ratovima devedesetih?

Koliko gradova rušeno i razarano? Koliko domova uništeno i poharano? Koliko sudbina gurnuto u ponor, u provaliju, u beznađe?

Koliko sunarodnika oterano na bespuće, u zbegove, izgon?

A potom nas je dočekao unutrašnji usud. Unutrašnje prokletstvo. Naša zla kob.

Za koju ne možemo kriviti drugog. Ni bližnjeg, ni belosvetskog.

Zlo se, jezivo je reći, zapatilo u nama. Među nama. Kod nas.

Prvo smo zamrzeli narode s kojim smo sami izabrali da živimo zajedno. Zamrzeli su i oni nas.

I ta uzajamna mržnja nikako da prođe. Utiša se katkad, pa se razbukti ponovo.

Nikako da shvatimo svu uzaludnost, svu pogrešnost, svu pogubnost obostrane netrpeljivosti.

Jer, mi se u ogledalu gledamo. Oni u nama vide isto što i mi u njima. I oni o sebi stvaraju sliku istu kao i mi o sebi.

Svaki je nacionalizam verna kopija, verna refleksija odblesak, tuđeg nacionaizma. Sukobi istovetnih.

Jedino što su im identiteti različiti.

I suprotstavljeni.

Mračna tajna krije se u jednoumlju. U neslobodi. U ispiranju mozgova kolektivizmima. U masovnoj indoktrinciji.

Mi smo iz jednog (ideološkog) jednoumlja preko noći skliznuli u nacionalističko jednoumlje. Jednu opsesiju zamenili drugom.

Da ne kažem histeriju. Klasni neprijatelj nam se preobratio u nacionalnog neprijatelja.

Za nama je ostao prah i pepeo. I uzavrele, podivljale, strasti negativizma. Destruktivne i autodestruktivne. Ubilačke i samoubilačke.

A onda se zlo okrenulo k nama. Kult oružja, nasilja, smrti. Kult ostavljanja najnevinijih, najnezaštićenijih, najnežnijih, postao je naša realnost.

Monstruozan kult. I ponavlja se. Nama. Ovde. U Srbiji. U našem prisustvu. Našem svedočenju i očevidu.

Da, poštovani čitaoče, dogodilo se i u Finskoj. Događalo se i u Americi. I drugde, širom ovog nelepog čovečanstva.

Da li je to uteha? Da li je to objašnjenje? Lek za grižu savesti nacije? Društveni anestetik, možda? Sredstvo za umirenje naših nemirnih duša? Bekstvo od sopstvenog nespokoja?

Ali, avaj! Ne ide. Ne pomaže. Ne odlazi. Evo ga opet. Poput aveti prošlosti, poput povampirene krvave ruke.

Vlastite rke. Nikad okajane. Nikad oplakane. Nikad ispaštane.

O, kako si slatka, iluzijo! Kako je slatko verovati u svoju dobrotu, uzvišenost, izuzetnost! Slatko jeste, ama nije istinito.

Znamo da nije. Ama, ne priznajemo. Svi su nam krivi, jedino smo mi pravi. A znamo da nismo. I to nas saznanje razjeda.

„Kad nema Boga, sve je dozvoljeno“, kaže premudri Dostojevski. Veliki Fjodor Mihailovič. Najveći ikad.

I piše, iz romana u roman, o čovekovim iskušenjima, čovekovom zlu i ogrešenjima, prokletstvu i spasenju. Svi su njegovi junaci Rusi.

Nema nijednog stranca među glavnim likovima. Stavrogin, Raskoljnikov, Rogožin, Karamazovi – sve Rusi i svi grešni. Ogrezli u zlu.

U pohlepi, ljubomori, sladostašću, mržnji.

Pitaš li se nekad, poštovani čitaoče, kako to da je ovaj velikan nad velikanima, genije nad genijima, pisao o zlu među Rusima? Bio time opsednut.

Tako strogo sudio o svojima. More, da i on, kojim slučajem, nije bio izdajnik i mrzitelj svoga roda? Da nije bio strani plaćenik, uhoda i špijun za račun ruskih neprijatelja? Mrzitelja Rusije.

Po svemu, biće da jeste. Njegova je slika Rusa do te mere iskežena, nakazna, jeziva, da bi morao biti eksponent onih što otadžbini žele na žao činiti i što joj nesreću prizivaju.

„Na vešala s njim, na vešala! Takav izrod bolje zaslužio nije!“, čujem gromke pokliče sa svih strana.

I u Rusiji, i u Srbiji. Veliki inkvizitor, ne liči li?

Krene li spirala užasa, teško se zaustavlja. Kretanje se ubrzava, pretvara u kovitlac, oluju, tornado.

Ohrabren normalizacijom zla, čovek biva sve gori. Sve bezosećajniji. Sve okrutniji.

U zver se izmeće. Kad u njemu pobedi ono demonsko, ono satansko, kad se magle granice čovečanskog i čovečnog, kad se čovek na krv navikne…

Vidimo svojim očima. Vidimo, ali ne konstatujemo. ne priznajemo. Igramo se vatrom.

Opasnom vatrom što preti požarom. Nije, nažalost, ovde pitanje demokratije, poštenih izbora, pristojnog života, najsuštastvenije. Bitno je, naravno.

Verovatno je i presudno. No, pre i iznad svega, moraćemo da počnemo na sebi da radimo. Na ozdravljenju nacije. I biološkom, i moralnom.

Zabrazdili smo stranputicom koja u propast vodi.

Evo, za kraj, jedne, ovog puta jevanđeljske, misli:

„Trn u tuđem oku vidiš; balvan u svom ne vidiš.“

Mi smo ovu Hristovu poruku okrenuli naglavce.

Mi svakom nađemo primedbu, ma kako sitnu i banalnu; sebe izvinjavamo i za najveće gnusobe.

Ili odričemo ili tražimo izgovor. Sablažnjavamo se pred ogrešenjem drugog; svoja nedela sebi opraštamo. Odveć lako.

I naša crkva se u ovo naopako kolo uhvatila.

Ponekad se čini i da ga predvodi.

I ona koja bi trebalo da bude izvor i utoka milosrđa i razumevanja za čoveka, ona koja bi morala dići glas nesebičnosti i samožrtvovanja, čojstva i oboženja – ona prečesto samu sebe gazi.

Umesto crkve Hristove izmetnula se u crkvu pagansku. Egoističnu, pakosnu, srebroljubivu, ratobornu… za kaznu nam deca ginu. Ginu i stradaju.

I većinom hodaju pogrešnom stazom. Veruju pogrešnim vrednostima. Ponašaju se nedostojno i neučtivo.

Ne haju za knjigu i školu. Zašto? Zato što smo ih mi tim pravcem upravili. Tome naučili. Tako vaspitali.

Najviši stepen superiornosti, to je tolerantnost. Širokogrudost.

Viteštvo. To je odricanje od sopstvene superiornosti.

Nemoj, poštovani čitaoče, nemoj, kumim te Bogom, da skončamo kao oni prokletnici u Sodomi i Gomori.

Nije sve izgubljeno. Možemo mi da se dignemo, samo treba da odlučimo i suočimo se sa istinom.

Dogovorimo se iskreno i pošteno, podvučemo crtu i okrenemo list. Možemo, ubeđen sam.

Kroz trnje do zvezda.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.