Ne valja kad se životari po inerciji

Kad se vuku pogrešni potezi, teško je ostvariti pobedu. Ali je zato poraz izgledan.

Prosta logika koju nikako da naučimo.

Sumoran je epilog lokalnih izbora od pre nedelju dana.

Vladajuća partija sa svojim satelitima potvrdila je svoju apsolutnu dominaciju širom Srbije.

Potvrdilo se ono što nam je pre ovog glasanja bilo jasno. Živimo u jednopartijskom sistemu. u Srbiji je demokratija ugašena.

Kratkotrajno je tinjala, pokušavala da se razgori, delovalo je da će se rasplamsati. Avaj! Utuljena je odveć lako, gotovo bez borbe, prećutno i ravnodušno.

Ako bi uzrok neuspehu bila genijalnost vlasti, gde bi nam kraj bio. Ako je, dočim, slabost rivalskih stranaka razlog, stvar još ne bi bila izgubljena.

No, pitam se, da nema nečeg dubljeg, nečeg mračnijeg i fatalnijeg, što Srbiju uporno vodi stranputicom?

Da li koračamo naopakom stazom zato što je sami biramo?

Što, u stvari, hoćemo tako? Naravno, hoćemo u većini.

I dalje ovde preživljava ona manjima koja bi Srbiju iz temelja želela da menja. Nije zanemarljiva. Nije nikako.

Na lokalnim izborima se, razume se po sebi, ne utiče na glavni pravac nacionalne politike. NJihov značaj, kao onomad 1996, može biti prevashodan u najavi rušenja aktuelnog režima.

Pod uslovom da se, kao onomad, pobedi u dvadeset najvećih srpskih gradova. I tad, ponavljam, najava. Preludijum.

Ništa se od toga ovog puta nije dogodilo. Biračko telo je glasalo za vlast. Iz neznanja, konformizma, bojazni, svejedno.

Strahujem da nije mali broj onih što za postojanje opozicije ne haju. Što bi lako prihvatili ukidanje višestranačja, pa izbora uopšte.

Daj Bože da grešim. Veruj mi, poštovani čitaoče, u tom bih slučaju bio najsrećniji.

Međutim…

A vlast pritiska, ucenjuje, zloupotrebljava, manipuliše.

Jednom za svagda ćemo, svi zajedno, kao narod, morati da se opredelimo. U kakvoj državi hoćemo da živimo. Da se pogledamo pravo u oči, da otvorimo karte jedni drugima, i presečemo.

Ovo decenijsko bežanje od realnosti, sklanjanje u iluziju, uljuljkivanje u opsenama, skupo nas košta.

Tonemo, davimo se, izgubljeni u prostoru i vremenu, tumarajući od danas do sutra.

Bez ideje, bez vizije, bez vere. Ne valja kad se životari po inerciji.

Gledajući sa strane, stiče se utisak kako je srpsko građanstvo, u većini, zadovoljno svojim životom.

Da mu je ova vlast baš potaman. Kako mu teče med i mleko.

Kako su okruženi svakojakim blagodetima. Kao u rajskom vrtu.

Zato, valjda, traži još. I poklanja poverenje vladajućoj nomenklaturi. Tačno je, indoktrinisano je, programirano, kondicionirano.

Ali, na kraju krajeva, radi se o volji srpskog građanstva.

Rekavši ovo, ni na koji način ne izvinjavam opoziciju.

Ona, nažalost, svojim (ne)delovanjem, samo doprinosi zbrci i konfuziji. I sistematski ruši sebe.

I ruši nas što ih godinama podržavamo. Što im, iz dana u dan, iz izbora u izbore, dajemo novu šansu.

I nadamo se njihovom uspehu.

A ona nas svaki put razočara. I ostavi na cedilu.

Na, ovim izborima, mi stvarno nismo znali šta da radimo.

Opozicija nas je dovela u nemogućan položaj. Ili da glas poklonimo gubitnicima ili da režimu prepustimo pobedu.

Zajedništvo su pocepali, energiju potrošili, samouverenost nisu ni imali. Od njihovih lidera, jedino se kukumavka čula.

Kamo borbenost, kamo ubeđenost, kamo akcija? Sami su sebe porazili.

Alo, gospodo, u Srbiji nema politike! Srbiji je potrebna istinska borba, žestina, nepokolebljvost.

Manite se skupih odela i svilenih kravata. Manite se praznih fraza i političkog rečnika. manite se etikecije i protokola.

Vaš je cilj, očito, da saučestvujete u političkim institucijama, da budete deo sistema, da se bavite politikom. Vi niste kadri da menjate Srbiju.

Niste ni zainteresovani. Ne znate ni šta biste, ni kako biste.

Mene ne morate ubeđivati koliko je zahtevno u ovakvoj Srbiji biti opozicija.

Prošao sam to devedesetih. Niko vam nije obećao da će lako biti.

Niti vam može obećati. Vaše je bilo, gospodo, učiniti sve što je u vašoj moći.

A vi ste učinili sve obratno. Zbog toga ste kažnjeni.

„Dobro, Protiću, u pravu si, mada je ovo što tvrdiš naknadna pamet.

Posmatraš i mudruješ. Kaži ti nama, imaš li ti nekakav konkretan predlog kako dalje?“

Nemam. U ovakvim autoritarnim poretcima, svaki je politički otpor rizičan.

Ili će vas nadjačati ili će vas skrhati. U takvim poretcima, demokratija nije ni cilj, ni sredstvo, već puka forma.

Vlast ostaje u rukama onih što vladaju.

Protiv takvih poredaka potreban je narodni ustanak. Potrebni su sindikati, građanska udruženja, strukovne organizacije.

Potrebni su protesti, štrajkovi, neposlušnost. I potrebne su političke stranke, ujedinjene i nepokolebljive.

Čak ni tad pobeda nije zajemčena. Sigurno je samo da verovatnoća za pobedu raste.

Ukratko, neophodan je opštenarodni pokret s jasnim planom i jednostavnim programom. Snazi vlasti mora se suprotstaviti snaga volje.

Fizičkoj snazi, snaga ubeđenja.

Snazi bogatstva, snaga nezavisnog duha. Pokret za slobodu Srbije.

Ovako nam tzv. izbori nisu doneli ništa.

Možda će neko zrno boljitka doneti Nišlijama ili beogradskim Starograšanima, mada je i takav razvoj događaja upitan. Videćemo, uostalom.

Ukoliko bi se u tim gradovima i opštinama, nekim volšebnim preokretom, obrazovala antirežimska koalicija, ona bi trebalo da pokaže i sposobnost i odgovornost. Komplikovana iznutra, pritisnuta spolja. U znatnoj meri vezanih ruku i zavisna od centralne vlasti.

S minimalnom većinom.

Neki pojedinci i neke grupacije jesu zadovoljni svojim rezultatima.

I sanjaju o liderstvu.

Izbijanju na vrh opozicionog korpusa. Maštaju o sebi u ulepšanoj refleksiji stvarnosti.

Ne izjašnjavaju se o najtežim pitanjima. Izbegavaju klizavicu. Oslanjaju se na neproblematično.

Nekontraverzno. Ponekad i na demagoško.

Tako se Srbija ne menja. I neće se promeniti.

Lokal-patriotizam ili protivljenje belosvetskim kompanjama jeste politički probitačna.

I na ovim tzv. izborima dalo je efekta. Ama, poštovani čitaoče, to su posledice onog što radi vlast.

Sistema koji je u Srbiji postavljen. Ne odlučuje Beograd o Nišu, nego vlast u Beogradu. Nije Rio Tinto ovde došao nepozvan, nego ga je vlast zvala i otvorila mu vrata.

Sve u semu – gorak ukus u ustima.

Ne zbog poraza, već zbog beznadežnosti.

Bezvoljnosti i bezidejnosti.

Pomirenjem s vladajućim stanjem.

Prihvatanjem neumitnosti.

Sutra će dockan biti za kuku lele.

Strahujem.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.