Ples sa Zevsom

I veoma, veoma, zarazna. Hvata u sekundi, u magnovenju, na prvi doir. Kad joj se čovek primakne, oseti je i omiriše, već je inficiran.

Vlastoljublje je gora bolest od svakog poroka. Ni alkohol, ni heroin, ni kocka, nisu tako kontaminozni kao što je ljubav za vlast.

Kod tih pogubnih zavisnosti ipak postoji šansa za izlečenje. Ma koliko mala i teško ostvariva. Dočim, onaj što je vlast okusio ostaje njen rob do sudnjeg dana. Pa i posle toga.

Ponovih dosad najmanje milion puta Monteskjeovu misao po kojoj: „svako ko ima vlast pada u iskušenje da je zloupotrebi“. Istina nad istinama. Pogodi premudri Francuz pravo u metu, evo ima tome dva stoleća i tri četvrti („O duhu zakona“, objavljeno anonimno u Ženevi, 1748).

Demokratija, takođe inovacija zapadne političke filozofije, i nije ništa drugo do mehanizam za kontrolu i ograničenje vlasti. Sredstvo kojim se vlastoljublje vlastodržaca nekako pripitomilo i kako bi mu se stavili okviri i odredile granice. Lek za vlastoljubivost.

A svaki je vlastodržac vlastoljubiv. Svaki. Nije se rodio taj majčin sin, ili očinja kći, što je odoleo ovom opasnom iskušenju. Niti će se, sva je prilika, ikad roditi.

Tek kad se, posle stotinu godina, nosioci državnih funkcija, naviknu na postojanje čvrstih limita njihovoj moći, kad iskuse sankcije za uzurpaciju vlasti i primenu zakona koja ih u tome sprečava – tad se najzad opamete i prestanu tražiti puteve ka, većem ili manjem, stepenu autoritarnosti. Bogomdanosti. Omnipotenciji.

Ko god se popne na vrh državne piramide, pomisli da je nezamenjiv, jedinstven i naročit. Da je svu umnost ovog sveta u sebe upio. On jedini zna kako i šta treba raditi. Zato je neophodna njegova dominacija. Apsolutna. Ničim uslovljena. Takav neminovno sebe doživljava kao usrećitelja nacije, neprikosnovenog vođe i nepogrešivog presuditelja. Tad je bolest vlastoljublja već prilično odmakla. Tad se mora ljutom travom na ljutu ranu. Ako se nije odocnelo.

Bilo je, mada u retkim izuzecima, političkih lidera kod kojih je lična nadmenost, titanska superiornost, pretezala u odnosu na čistu ljubav prema vlasti. To su oni pojedinci čija je taština prevazilazila svaku sklonost ka večitoj moći. Prvi što na um pada je, naravno, general Šarl de Gol. Odstupio je svojevoljno.

Bez pritiska i zahteva da odstupi. Razočaran. Lako može biti da je takav bio i prvi američki predsednik, takođe general, Džordž Vašington. I on je sopstvenom odlukom odbio kandidaturu za treće predsednikovanje. I sasvim se povukao iz javnog života SAD. Još neko ime, i pored sveg uloženog napora, ne mogu da nađem. Samo su se njih dvojica dobrovoljno vrhovne vlasti odrekli. Da su hteli, sigurno bi vladali doživotno. Ali, nisu. Činjenica.

U današnjoj Srbiji je vlastoljublje prosto podivljalo. Razularilo se. Raširilo poput epidemije i zahvatilo čitavu vlastodržačku hijerarhiju. Ovde su tom poroku podlegli crkveni velikodostojnici jednako koliko i predsednici mesnih zajednica.
No, riba od glave smrdi, kaže naš narod. Vlastoljublje stanara Novog dvora na beogradskom Andrićevom vencu prevazilazi sve mere i svaki rezon. Zaista je postalo tragikomično. I karikuturalno. Da nije pogubno, bilo bi do suza smešno.

Njegova je bolest daleko zagazila. Uveliko uzima danak i njemu i nama. On više ne može nijedan bogovetni dan da izdrži, a da se na nekom orkestriranom događaju ne pojavi i da na nekoj od svojih omiljenih televizija ne nastupi. Da nam drži besmislene monologe sa dramskim pauzama, da govori o preispoljnim trivijalnostima, da nam se predstavlja kao svemoguć i sveznajući narodni dobročinitelj. Koliko u tim predstavama ima sadržaja i svrhe, prosudi sam, poštovani čitaoče. Nateraj sebe da ga bar jednom pogledaš i odslušaš od početka do kraja. Samo će ti se kazati. Kralj Ibi.

U svom vlastoljublju on prosto mora o svemu da odlučuje. Za sve da se pita. Jer zna se, on se u sve razume bolje od bilo kog na čitavoj Zemljinoj lopti. Njegova je reč presudna i u fudbalu, i u košarci. Čujem da se preporučio i za specijalnog savetnika za bejzbol. Poznato je da mu je boćanje forca.

A klikere igra uspešnije od svakog klinca u svom rodnom Zemunu. Kapa dole, majstore! Car si.

Stručnjak je za diplomatiju i spoljnu politiku. Ekonomiju drži u malom prstu. Na Pravnom fakultetu je diplomirao s najvišom ocenom, kako nam je saopštio bezbroj puta, mada se pravom nikad nije bavio. Osim politikom, to jest politikantstvom, on se ničim drugim i nije bavio. Lepo bi bilo videti njegovu profesionalnu biografiju. Tzv. „Si Vi“. Mora da vrvi od svakojakih položaja i funkcija. Političkih, naravno.

Svaki njegov doglavnik u obavezi je da mu ponavlja ime i prezime uzastopnim i besomučnim rečenicama. I da mu, razume se, do neba zahvaljuje. On posebno voli javno klicanje i poručeno pljeskanje. Ljubav prema skandiranju ostala mu je iz navijačkih dana. Prva ljubav zaborava nema. Šta ćeš, poštovani čitaoče. Ni on nije savršen iako se tom idealu približio na milimetar.

Sve je kod njega kaćipersko. Novokomponovano. Izveštačeno. Sve je forma. Prazna ljuštura. Floskula bez značenja. Bez suštine i bez težine. Njega, u stvari, suština ne interesuje. A nije sposoban ni da je pojmi. Što se težine tiče, lak je kao perce. Toliko je podlegao vlastoljublju da mu je sve ostalo „ravno do Kosova“. I Kosovo mu je ravno.

Uz vlastoljublje neminovno ide samoljublje. To su sestrinske bolesti. Izjutra, u podne i s večeri, on stane pred ogledalo, upilji se u sopstveni lik i progovori u pola glasa:
„Ogledalce, ogledalce, reci mi ko je najlepši na svetu?“

Potom sam odgovara:

„Ti si najlepši na svetu.“

Grimova bajka o Snežani mu je najdraže štivo svetske književnosti. Dotle dobacuje. S godinama sve dublje shvata njenu neprolaznu vrednost. To je razlog što je citira bar triput dnevno. Umesto molitve. Istina, voli i Crvenkapu, ali je od detinjstva navijao za vuka. Rođeni navijač. U skladu s prezimenom. Kurjakovo mladunče izraslo u predvodnika čopora. Preterah, zaista. Oprosti poštovani čitaoče. Zaneh se, načisto, majući se klasicima literature za decu. Evo, ovim putem i njemu šaljem izvinjenje. Iskreno. Povlačim napisano.

Jedno me pitanje, međutim, veoma kopka. Hoće li se aktuelni predsednik Srbije i junak ovog napisa kandidovati i treći put 2027? Hoće li pogaziti ili promeniti Ustav kako bi sebi tu mogućnost otvorio? Hoće li krenuti stopama svojih idola Vladimira Vladimiroviča i Mila Đukanovića? Pa zatim, i četvrti, i peti, šesti mandat…

Ili će, može biti, preći na mesto premijera i nastaviti da služi svom demonu na desnom ramenu, zvanom vlastoljublje? Zvuči realno.
Uverićemo se, uskoro. Ako doživimo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.