Po glavi stanovnika

Na početku jedno razjašnjenje. „Per capita bruto domaći proizvod“ (BDP) je, prostim jezikom, ukupna godišnja zarada, ukupan godišnji prihod u određenoj zemlji po glavi stanovnika. Letimičan pregled kako po ovom parametru stoje pojedine države u svetu, čini se, mogao bi nam pomoći u proceni gde se ko nalazi, ko je manje ili više bogat, to jest manje ili više siromašan.

Elem, evo tog redosleda. Podaci su za 2024. (slični su i za 2022) i potiču iz zvaničnog izvora Svetske banke. Od ovog, kanda, pouzdanijeg nema. Napominjem da su iznosi dati u američkim dolarima.

Najviši BDP na ovoj rang-listi imaju dve minijaturne državice u Evropi, od kojih su obe vezane za veće države u svom neposrednom susedstvu i obe kneževine: Monako (240.000) i Lihtenštajn (187.000).

Potom sledi jedna članica Evropske unije i, uz to isto tako monarhija, Velika Kneževina Luksemburg – 128.000. Njoj uz rame je takođe jedna članica Evropske unije, ovog puta republika po obliku vladavine, Republika Irska (103.000). Sledeća je, sa 100.000, još jedna republika, Konfederacija Helvetika, poznatija pod svojim kolokvijalnim nazivom – Švajcarska. Norveška je na 88.000, a Sjedinjene Američke Države na 81.500, Island 79.000, a Danska na 68.000. Australija – 64.500, Holandija nešto manje – 62.500. Švedska, Belgija i Austrija su skoro izjednačene – 54.000.

Savezna Republika Nemačka, najsnažnija evropska ekonomija ima 52.500, Velika Britanija 49.000, dok Francuska stiže do 44.500. Kanada je na 53.000. Minimalna je razlika, gle čuda, između Izraela i Ujedinjenih Arapskih Emirata – 52.000 i 52.500. Prosek u Evropskoj uniji je oko 41.000. Komentar suvišan.
A kako se kotiraju zemlje u našem regionu?

Prednjači, sasvim očekivano, Slovenija 28.000, za njom Grčka 23.000, zatim Mađarska 22.000, Hrvatska 21.500, Rumunija 18.500 i Bugarska 15.500. Turska je na 13.000, Crna Gora 12.000. Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija i Albanija po 8.000. Kosovo – 6.000.

Gde li je Srbija? Pitanje nad svim pitanjima.

Odgovor je – 11.300.

A zemlje BRIKS-a?

Rusija 14.000, Brazil 10.000 okruglo. Kina 13.000, Južna Afrika 6.000, Indija 2.500. Zanimljiv je rezultat Irana – 4.500.

Za kraj i ovaj podatak. Svetski prosek bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika iznosi 13.000.

Na šta nam ova egzaktna statistika ukazuje?

Prvo što pada u oči jeste činjenica da u vrhu najuspešnijih svetskih ekonomija nema nijedne autoritarne države. Ni ultraleve, ni ultradesne. Sve su, sve do jedne, funkcionalne, višepartijske i predstavničke demokratije sa visokim stepenom zaštite ljudskih i građanskih prava. U svakoj je dosledno primenjen princip vladavine prava, ustavnost i zakonitost.

Drugo, sve pripadaju tzv. zapadnoj civilizaciji, ili su u Evropi ili u severnoj Americi, na Australijskom kontinentu, uz nekoliko na Dalekom istoku (Japan, Južna Koreja i Tajvan). U tu grupu spadaju i dva bivša britanska dominiona, Singapur i Hongkong.

Treće, sve su zasnovane na sistemu privatnog vlasništva, slobodne individualne inicijative i tržišne privrede, marksističkim rečnikom „liberalnom kapitalizmu“, sa transparentnim poreskim i budžetskim ustrojstvima, kao i nezavisnim centralnim bankama i strogim antimonopolskim propisima.

Na suprotnoj strani, države okupljene u BRIKS, očevidno je, spadaju u siromašnije i najsiromašnije nacionalne privrede. Njihova mnogoljudnost i zavisnost od inostranih direktnih investicija ili od eksploatacije prirodnih resursa (energenata) ograničava im sposobnost za napredak u pogledu životnog standarda građanstva. I od ovih skromnih cifara, nije poznato koliko sebi uzima tamošnja vlast, a koliko zaista dođe do običnih ljudi. Povrh toga, poznato je, nedemokratska vlast ne rukuje ubranim prihodima na racionalan i ekonomski opravdan način. Oni koji nisu zaradili, ne umeju uspešno baratati finansijama. Takvim režimima zarada i nije prevashodan cilj, već im je cilj postizanje političkog efekta ili interesa. Vrlo često se to svodi na neukusno samoreklamiranje. Nema za šta pas da ih ujede, ali ih to ne sprečava da se razmeću po čitavoj planeti. Po onoj staroj devizi: „Važno je praviti se važan“. Cena je, dakako, nebitna.

Nažalost i našu sramotu, i Srbija se svrstava u ovo društvo. I ovde je vlast nekontrolisana, državni prihodi netransparentni, potrošnja, izraz volje jednog jedinog čoveka. Omnipotentnog i sveprisutnog. I ovdašnja se vlast ponaša poput raspikuće. Finansira megalomanske projekte, poklanja narodnu imovinu, razbacuje na sve strane, kupuje avione i kamione, krade i otima. Rasprodaje i deli šakom i kapom. Zarad lične promocije.

Valjda je svakom u Srbiji jasno kako se i na šta narodne pare troše i kako bi korisnije i upotrebljivije mogle biti potrošene. Zato na to ovog puta neću traćiti ni prostor ni vreme.

Od punopravnog članstva u Evropskoj uniji ništa biti neće. Niti Evropljani žele nas, niti mi želimo među njih. O tome, iz dana u dan, svedoče i naši predstavnici i oni evropski. Slušamo neiskrene izjave s najviših govornica, licemerne izlive ljubaznosti, prazna obećanja, maglovitu perspektivu. Srbija je svoj put izabrala i taj put nije evropski. I Evropa se s tim saglasila.

Prećutno. Ostajemo zanavek u predvorju. Sa stidljivom čežnjom za BRIKS-om i samitom u Kazanju.

E, moj čitaoče, zbog toga se iz ove kaljuge i bede izvući nećemo. Mesto koje Srbija zauzima na ovoj tabeli je ono koje joj taman odgovara. Za napredovanje neophodno je postati deo onih koji su blagostani, uspešni i imućni. Uprkos svemu, svim evropskim promašajima, iskušenjima i ogrešenjima.

Da li je Evropa na nizbrdici? Na silaznoj putanji? Da, naravno da jeste. Lako je vidljivo. No, ona silazi sa takvih visina i raspolaže takvim mehanizmima da taj negativan pravac bude usporen i, mogućno, preokrenut. I da ga ne preokrene, još će se dugo tamo dobro i spokojno živeti.

A kako se u Srbiji živi, dobro zna svaki od njenih stanovnika. Po svojoj glavi.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.