Počelo je… Napokon!

Narodnim poslanicima i stranačkim vođima, mesto je u prvom redu te borbe. Nije ih bilo za vreme velikog protesta u Novom Sadu, ali ih je bilo, i ima ih, ispred ulaza u zgradu novosadskog suda. I na Starom savskom mostu u Beogradu.

To je pravo opozicionarstvo. Oči u oči s policijom u punoj opremi. Pravo u oči. Prsa u prsa. Bez oklevanja i bez odstupanja. To je ispravan način protivljenja autokratiji i autoritarnosti. Protivljenja neodgovornoj, ničim ograničenoj, vlasti za koju su nevine žrtve neophodna cena na njihovom marširanju u imaginarnu budućnost. Važniji su njihovi suludi projekti, proklete pare i zarada, čardaci ni na nebu ni na zemlji. Važnije je praviti se važan, izmamljivati aplauz i divljenje, nego što su ljudski životi njihovih građana. NJihovih sunarodnika i saplemenika.

Dragi moji opozicionari, ovim ste im pokazali da je dosta bilo uzaludnih pogibija. Uzaludnih smrti i nesreća. Na vama je, i na nama, da ih zaustavimo i sprečimo. Nema u Srbiji danas ni bitnijeg, ni prečeg, zadatka od rušenja ovog pogubnog, ovog ubilačkog, vlastodržačkog poretka. Nema.

Pobesneli su od silne moći i nekontrolisane vlasti. Umišljaju da im je sve dozvoljeno i da im se sve može. Krše Ustav i propise; prirodne zakone, gle čuda, ne mogu nadjačati. Ni opovrgnuti. U pokušaju da ih pogaze, ljudi ginu. Bivaju smrskani. I ginuće još, ukoliko ovi nasilnici ne budu u toj svojoj pogibeljnoj nameri neutralisani. Za navek. Definitivno i neopozivo. Niko se u Srbiji ne sme bahatiti. Ma ko bio i kako se zvao.

Onog momenta, dragi moji opozicionari i drage moje opozicionarke, kad ste stali naspram „snaga reda i zakona“, bezimenih i bezličnih individua u uniformama, sa kalpacima i štitovima, što za novac brane vladajuću partiju i njen sistem, postali ste vredni naše podrške i našeg glasa. Nismo, niti ćemo, zaboraviti vaša ogrešenja iz decembra 2023. i, naročito, iz juna ove godine. Bili smo na samoj ivici odustajanja. I od vas i od borbe. Izneverili ste nas, razočarali, ubili u pojam. Upamtite to i nemojte, kumim vas Bogom i svetim Jovanom, to nikad ponoviti.

Sad ste zajedno, na ulici, na braniku našeg prava na život, sigurnost i sutrašnjicu. Našeg prava na slobodu i demokratiju. Našeg prava na srećniju Srbiju, uglađenu, uređenu i tolerantnu.

Preuzeli ste na sebe tešku ulogu. Udar režima ide pravo na vas. A vi, hrabro i odlučno, taj udarac primate. Alal vam vera, dragi moji. Još jednom. Još hiljadu puta. Ovo vam poručuje ostareli opozicionar. Od sveg srca.

Jedan drugi prekaljeni borac za demokratsku Srbiju pokazao vam je svojim primerom kako se to radi. Goran Ješić. On je istupio prvi i, eno ga, čami u pritvorskoj ćeliji. Ni kriv, ni dužan. Nesalomiv. Nepokolebljiv. Potom ste i vi izašli na crtu. Gurani, tučeni, šutirani. Niste uzmakli. Niste se uplašili. Niste se sklonili. Bravo.

Ova će borba trajati. Biće iskušenja, progona i odmazde. Biće uspona i padova. Biće zloupotreba i manipulacija. Lažnih optužbi i montiranih suđenja. Režimi ovakvog tipa, s godinama, sve dublje srljaju u diktaturu. U totalitarizam i tiraniju. No, i to ima svoj kraj. I njima će se represija vratiti kao bumerang. Olupati o glavu. Videćemo dokle će oni izdržati. I Milošević je izgledao nepobediv pre nego što se s vlasti srušio poput kule od karata pušten niz vodu od svih svojih pokrovitelja i sledbenika. I ovima sat otkucava. Tika, taka, tika taka…

Biće nam potrebna upornost i masovnost. Beskompromisnost i samopouzdanje. Ali, počelo je. Najzad je počelo.
Na našu žalost, neutešnu žalost, morali smo doživeti aleksinački rudnik, Ribnikar, Malo Orašje i Dubonu, novosadsku železničku stanicu… Morao im se harač platiti krvlju nedužnih ljudi, žena, dece. „Decu im oprostiti ne mogu“ (citat, ne opominjem se čiji). Može li skuplje?

Ako nastavite ovako, računajte na nas. Ponovo smo uz vas, za i sa vama. I bićemo dogod vi budete takvi kakvi ste sad. To vam je rešeno. zajemčeno. Potpisano.

Nisam, istini za volju, sve opozicione lidere video u prvim redovima. Možda su bili tamo, negde u sredini ili u pozadini. U masi ili na začelju. Možda i nisu. Neki su izabrali nastupe na televizijama umesto uličnih blokada. Koliko vas je narodnih poslanika, istinskih opozicionara? Sedamdeset, osamdeset? Svako od vas mora biti tamo gde je najtvrđe, najopasnije, najglavnije. Tamo gde se lomi vlast i dobijaju batine. Tamo gde bole cevanice i udaraju pendreci po leđima. Tamo. Okanite se skupštinskih klupa i besmislenog nadgornjavanja. Međusobnog vređanja i odgovora na uvrede. Besmisleno je.

Bespredmetno. Traćenje vremena. Narodna skupština Srbije više ništa ne znači. Nikog ne predstavlja. Ničem ne služi. Dok ne bude oslobođena i dok joj ugled ne bude vaspostavljen. Narodna skupština je okupirano zdanje, uzurpirano, zarobljeno i pretvoreno u svoju negaciju. Ukleto mesto, ukaljano i bačeno u blatište. Neophodna joj je dezinfekcija, dezinsekcija i deratizacija. Dekontaminacija i vrhunski egzorcist. A toga neće biti bez pobede i njihove bezuslovne kapitulacije. Pojedinačne i skupne odgovornosti. Narodna skupština odavno nije „hram demokratije“, već „leglo nečastivog“. I nečastivih.

Dakle, ulica, ulica i samo ulica. Mitinzi, protesti, demonstracije, blokade, štrajkovi, otpor. Nenasilan, ali istrajan. Dugotrajan i konstantan. Iz dana u dan, od trga do trga, po gradovima, varošima i selima. Po kafanama, pijacama, javnim mestima. Ispred i u javnim institucijama. Svukud i svugde.

Oborili smo Miloševića, oborićemo i ove. Oni su ionako naslednici njegove destruktivnosti. I on je pirovao, i oni piruju. I on je tukao, i ovi biju. Kako je on prošao, isto će i oni. On i oni, to je ista strana iste medalje. Medalje dodeljene za represivnost.

Brutalnost i bezobzirnost. Nečasna medalja. Pokrenulo se. Kucnuo je čas.

„Ajmo, ajde, svi u napad!“ Setimo se nekadašnjeg opozicionarskog pokliča iz devedesetih.

Pobeda od nas zavisi. Od nas, ne od njih. Oni su već gotovi, ako mi ostanemo dosledni i istiniti.

Zaslužujemo slobodu, jednakost i pravdu. Spokojstvo i solidarnost. Osvojimo ih.

Srbija ne sme da stane.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.