Psi laju, karavani prolaze

Skup kolosalnih razmera bez oštrine. Bez epiloga. Bez vrhunca. Ne može se menjati Srbija, a da se ne udari na vlast. Ako ne udarimo mi, udariće oni. I udarili su. Za njih ne postoje pijetet i žalost. Operisani su od sažaljenja i odgovornosti. I spremni na sve. Na kampove paravojske nadomak Novog dvora, na bezumne provokacije i zvučne topove. NJihov smo ekstremizam valjda dosad upoznali i na svojoj koži osetili. Vladajući režim u ovoj zemlji se neće popraviti, niti će se na bolje promeniti. Njemu je nasilan metod vladanja svojstven. I urođen. Neće institucije „početi da rade svoj posao“ dogod ovi budu držali vlast u svojim rukama. NEĆE. Niti će odgovorni za krivična dela biti izvedeni pred lice pravde. NIKAD.

Uostalom, protekla su četiri i po meseca od novosadske tragedije. Tri i po meseca studentskih demonstracija. Čitav niz masovnih mitinga po gradovima Srbije. Hiljade prepešačenih kilometara. I? Ima li efekta? Ima li rezultata? Ima li napretka?
Tamo smo gde smo na početku stajali. I mi i oni. I pobunjeni građani i vladajuća vrhuška. Mi se bunimo, oni caruju. Gospodare i čine što im se prohte. Vedre i oblače. I dalje krše Ustav i zakone, i dalje se bave kriminalom i zloupotrebama, i dalje manipulišu medijima i truju ovu naciju. Ne odustaju i neće odustati.

Obično se kaže da nedostaje politička artikulacija. I to je tačno. A politička artikulacija znači jasan politički zahtev. Ultimativan i jednostavan. Pripovedanja o prelaznoj vladi, pregovorima o izbornim uslovima, podršci iz Evrope – sve je to nedovoljno odlučno, nedovoljno borbeno i nedovoljno plodonosno. Na to se vlast ne obazire. Ne haje. Ni pet para ne daju. Niti će, ma koliko studenti zemljom tabanali. Ma koliko dugo trajale blokade fakulteta. Ma koliko plenuma bude održano. Luk i voda.

Zašto studenti izbegavaju direktnu konfrontaciju s vlastima? Zaigrali su ozbiljnu igru, ozbiljno moraju i da misle i da deluju. Pominju „direktnu demokratiju“ u kojoj „će se čuti svaki glas“, a svoj stav ne smeju javno izneti bez odobrenja „plenuma“.

Demokratija u plenumima, ali ne i van plenuma. Ukoliko nema plenumskog amina, držati jezik za zubima. Prilično bezazleno, zar ne? Da ne kažem detinjasto.

Ključna reč je sloboda, dragi moji studenti. Individulana sloboda. Sloboda svakog čoveka i građanina. Sloboda svakog od vas da misli svojom glavom na osnovu što šireg i što dubljeg znanja stečenog čitanjem knjiga. Pametnih knjiga i pametnih pisaca.

Ovo je čovečanstvo pokušalo i isprobalo sve političke sisteme i sva politička ustrojstva. Ishodi tih eksperimenata i idejnih i primenjenih, dobro su poznati. I u teoriji, i u praksi. Ispostavilo se, dragi moji studenti, da, uz sve mane i nedostatke, najbolje ishode daje predstavnička demokratija, a da se svaki pokušaj „direktne demokratije“ završio u autoritarnosti. Nećete vi, verujte mi, izmisliti ništa novo. Možete jedino skliznuti u zabludu. I samoobmanu.

Nefer je tražiti od omladine više od onog za šta je ona realno kadra. Nefer je od odraslih što ne preduzimaju rezolutne korake i menjaju ovu državu i ovo društvo suprotstavljajući se uzurpatorskoj vlasti. Nefer je zahtevati od drugoga ono što nismo spremni uraditi prvi.

Nemi su građani, nema je opozicija, nema je srpska intelektualština. S nekoliko izuzetaka. Mada i kod njih one potrebne oštrine fali. Oni koji imaju najviše dodira, i uticaja na studente, usmeravaju ih pogrešnim pravcem. Ponavljam ko zna koji put, jer se mora ponavljati.

Evo jedne proste zagonetke.

Kako zamišljamo idealnu Srbiju? Kako bi trebalo da bude uređena iznutra? Kakvu bi spoljnu politiku trebalo da vodi? Šta bi nam bili nacionalni prioriteti, šta ukupne društvene vrednosti? Kojim metodom bismo da biramo vlast? Ko da kontroliše vojsku, policiju, državnu bezbednost? Ko da donosi, a ko da primenjiuje zakone? I ko da nadgleda primenu zakona? Ko da jamči ljudska prava, građanske slobode, medijsku nepristrasnost? Ko da zaustavi korupciju, krađu i otimačinu? Ko da kažnjava neodgovornu vlast? Ko da garantuje jednakost ljudi pred zakonom? Jednake mogućnosti za svakog?
Najposle, gde je mesto Srbije na međunarodnoj sceni. Je li ona Zapad ili Istok? Ili je čardak ni na nebu, ni na zemlji? Pripada li ona nekoj od velikih civilizacija ili joj je pojam civilizacije maglovit i tuđ? Oslanjamo li se na Arhimeda i Pitagoru, NJutna i Ajnštajna, Darvina i Frojda, ili istinu negde drugde tražimo? Kod gatara i nadrilekara, u vradžbinama i horskopima? Demokratija je, dragi moji studenti, čarobna reč. Ali ne lažna. Izvitoperena i podmetnuta. Već prava. A ta prava, iznad svega, podrazumeva odgovornost i ograničenost vlastodržaca i njihove vlasti. Rigoroznu kontrolu i rigoroznu kaznu za ogrešenje o interese naroda.

Ako vam ovo nije jasno, ništa vam nije jasno. Današnja srpska vlast teško se ogrešila o interese naroda. Teško i neoprostivo. Njen prvi čovek, njen predvodnik i svedržitelj u tom ogrešenju prednjači. Sve zlo od njega dolazi. I vaše batine, napadi na vas, uvrede i nipodaštavanja. Pretnje i manipulacije. On vas mrzi i zlo vam priprema. Vi ste za njega neprijatelji, izdajnici, obojeni revolucionari, peta kolona. I zgaziće vas, ukoliko mu se pruži prilika. Ne pobedimo li ga, i njega i njegov režim, osveta će biti brutalna. Nemilosrdna i surova. Oprostiti vam neće. Niti će vam zaboraviti. Želeli vi to ili ne, vi ste jedan od dva zaraćena tabora. Vi, zajedno s ostalim građanstvom na jednoj strani, on sa svojim aparatom sile na suprotnoj. Taj se sukob mora okončati nečijim porazom. Ili njegovim ili, ne dao bog, vašim. To jest našim.

Moje je da vam kažem i da vas upozorim. Malo sam od vas stariji i nešto malo iskusniji. Ovo što vam zborim, ili drobim, kako vam drago, činim za vaše dobro. I za dobro svih nas. Ova Srbija vama pripada. Da bi bila ono što zaslužuje, neminovno je ukloniti one koji je uništavaju. Unižavaju, ruže i brukaju. One što joj ne daju da se razmahne. Oslobodi. Postane istinski demokratska i istinski prosperitetna.

Nažalost, moju veliku i najiskreniju, ovaj tekst ne počeh rečima „Pogrešio sam…“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.