Razlikuje li naš predsednik, pitam se, špansku Galiciju od Galicije u Poljskoj, Donji od Gornjeg Milanovca?

Kukavac je pomešao Gvineju u zapadnoj Africi sa pomenutom Papuom u Okeaniji.

Prva izlazi na obalu Atlantika, druga zauzima ostrvo u Pacifiku.

Prva je bila francuska kolonija, druga je članica Komonvelta i priznaje vrhovnu vlast britanskog monarha.

Za informaciju čoveku što stoluje na beogradskom Andrićevom vencu: postoje još dve Gvineje – Gvineja-Bisao i Ekvatorijalna Gvineja.

„Budite ljubazni, pa konsultujte geografsku kartu, uvaženi predsedniče, pre no što se obratite javnosti. Molio bih vas usrdno. Što brukate sebe, ni pož jada. Ali što brukate nas, o tome povedite računa. Niste vi ma ko. Ili…“

Onomad je, ne tako davno, pobrkao Tolstojevu Natašu Rostovu i Dunju Raskoljnikovu Dostojevskog. „Rat i mir“ i „Zločin i kaznu“.

I tad se pravio važan svojim poznavanjem ruske književnosti izmišljajući Natašu Raskoljnikov(u).

Uspeo je u onom u čemu niko dosad nije. Povezao je i ujedinio dva klasika svetske literature stvarajući Lava Nikolajeviča Dostojevskog ili Fjodora Mihailovića Tolstoja. Kako ti drago, poštovani čitaoče. Mogao bi, moj mu je savet, da od Nikolaja Rostova i Rodiona Raskoljnikova napravi jednu ličnost.

Kakav bi to romaneskni poduhvat bio kolosalnih razmera. Epohalnih. Monumentalnih. Evo, pisac ovih redova na to ga ohrabruje. Bodri ga i sokoli.

„Samo NAPRED, uvaženi predsedniče, možete vi sve. Pokazali ste nam nebrojeno puta. Vi ste najpametniji, najobrazovaniji, najbolji, najsposobniji. Vi ste nezamenljivi, nepobedivi, savršeni. Vi ste naša zvezda vodilja, naš lučonoša i neprikosnoveni vođ. Pa, dobro, Bože moj, tu i tamo omanete kao sa Gvinejama i literarnim junakinjama. Šta ćete, desi se. I vi ste samo ljudsko biće od krvi i mesa, je li tako? I vama se dogodi poneka blamaža. Ne treba vam takve gafove prestrogo pripisivati. Nije fer.  Toliko ste puta potrefili, dobro naučili napisano, deklamovali pesmicu bez ijedne greščice, bez zastajkivanja i mucanja. Ni vaš politički otac i dugogodišnji idol ne razlikuje Aleksandra Dimu Oca od Aleksandra Dime Sina, i nikom ništa. Ma, nema veze, ionako su obojica prokleti Francuzi. A tek o američkim piscima ne treba ništa znati. treba ih zabraniti i izbrisati iz školske lektire, skloniti iz biblioteka. Što pre, to bolje. Eto vam moje preporuke. Napolje sa Poom, Hemingvejem, Foknerom i ostalima, imena im se ne pomiljala. Isto važi i za Nemce, Engleze, Italijane… Nije sramota ne znati. Naprotiv! Ne znati, to je najviši stepen srpskog patriotizma i odanosti državi i narodu! Što primitivniji i što niskiji, to veći Srbin! Koliko ima Branka Pešića? Nambija, beše li?“ Iver ne pada daleko od klade. Vi ste svojima uzor nad uzorima.“

Razlikuje li naš predsednik, pitam se, špansku Galiciju od Galicije u Poljskoj, Andaluziju od Anatolije, glavni grad Vašington od savezne države Vašington, Donji od Gornjeg Milanovca?

Zna li ko je Ahmet Nurudin, a ko Alija Đerzelez? Jovan Jovanović Zmaj i Jovan Jovanović Pižon? Hajduk Veljko i hajduk Stanko? Ko je bio Miloš Đurić, a ko Mihailo Đurić? Nije li, može biti, Karl Marks jedan od braće Marks?

No, šalu na stranu. Stvar je, nažalost, daleko ozbiljnija od pukog karikiranja elementarnog neznanja prvog čoveka Srbije. U pitanju je opšti nivo obrazovanosti u ovoj našoj napaćenoj zemlji. Još pogubnije od toga.

Pitanje je da li mi, kao narod, verujemo u nadmoć škole i učenja? Potrebu da širimo svoje vidike, raspolažemo pouzdanim činjenicama i tačnim informacijama?

Ili mislimo da je intelektualna potkovanost prevaziđena kategorija? Da se životni uspeh isključivo meri zgrtanjem novca i bogatstva svim raspoloživim sredstvima?

Da je cilj živeti u oskudnosti uma, neoptrećenim knjigama i udžbenicima, enciklopedijama i zbirkama zadataka? U konkretnom slučaju, atlasima sa mapama sveta?

Da li zaista uobražavamo kako se u budućnost ide skučenih pogleda, nepoznavanjem naučnih istina, bez razumevanja onog što se, kako se i zašto, zbiva u nama i oko nas.

I u prošlosti i u sadašnjosti. Ako je, ne dao Bog, stvarno tako, onda smo, bojim se, na veoma pogrešnom putu.

Predsednik nam daje baš lep primer. I to u trenutku štrajka prosvetara. Izliva nezadovoljstva i ogorčenosti onih što nam decu uče i vaspitavaju. Onih koji su žila kucavica našeg nacionalnog NAPRETKA.

Onih kojima smo poverili podizanje mladih naraštaja.

Protestuju i oni što nas hrane otkad postojimo. Oni što nam zemlju obrađuju, uzgajaju plodove i donose nam ih na trpezu.

Oni čiji su preci sve što imamo izgradili. Što su srpsko ime proslavili. I za Srbiju ginuli u stotinama hiljada. Oni se bune. Sahranjuju poljoprivredu. Srpski seljaci.

Mirno pred njima stani! I jednima i drugima.

Dakle, šta su nam nacionalni prioriteti, znamo li?

Iz tzv. rebalansa budžeta vidi se jasno kao na dlanu. Kaćiperska posla. Malograđanština, snobizam, luksuziranje. Neviđena nadmenost u bacanju para. Raspikućstvo pretočeno u zakon. Pomodarstvo kao državna politika. Samohvalisanje kao vrhunac političke afirmacije.

Jedna reč u sebi sadrži sve gore pomenuto: litijum. Ne prosveta, ne zemljoradnja, ne stočarstvo, ne pamet, već litijum.

Umeti je kad si vešt rukama; znati je kad si načitan; misliti je kad razlikuješ važno od nevažnog.

Bez umeća i znanja, nema mišljenja. Može biti jedino baljezgarija. Ono kad Maksim po diviziji lupa. Inače, Maksim je američki mitraljez s početka dvadesetog veka. Ovo za neobaveštene.

Ti sad, poštovani čitaoče, zaključi sam. Šta naš predsednik i njegovi poslušnici umeju, znaju i misle.

Odgovor će ti reći zašto smo na dnu. Na začelju Evrope. Njena periferija i njena kolonija. Sa ovakvim naopakim mentalitetom drugačije i ne može. Naopaki su nam i mentalitet i ljudi na vlasti.

A predsednik?

Pa, zar on nije na čelu kolone, prvi ispred svih nas?

Blagosloveni su siromašni duhom, njihovo je carstvo nebesko. Ovozemaljsko sigurno nije.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.