Šta bi sa „žutom kućom“?

Na početku, nekoliko bitnih fakata.

Nekadašnja tužiteljka Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, Karla Del Ponte, u svojoj memoarskoj knjizi napisala je ovo:

„Kancelarija tužilaštva dobila je informaciju od službenika UNMIK-a, koju su oni dobili od pouzdanih novinara, da su tokom letnjih meseci 1999. kosovski Albanci prebacili 300 kidnapovanih ljudi s Kosova u Albaniju…

Ovi zatvorenici su prvobitno držani u šupama i drugim objektima u Kukešu i Tropoju.

Prema novinarskim izvorima ove ljude su posećivali doktori i nisu bili tučeni…

Premeštani su u druge pritvorske centre u Burelu i okolnom području, od kojih je jedan bila baraka iza žute kuće dvadeset kilometara od grada…

Jedna prostorija u ovoj žutoj kući, rekli su novinari, bila je pretvorena u improvizovanu operacionu salu gde su hirurzi vršili transplantacije organa zatvorenika.

Ovi organi su, prema izvorima, transportovani do aerodoroma Rinas u Tirani, a odatle ka hiruškim klinikama da bi bili presađivani platežnim pacijentima… Jedan od informatora svojeručno je nosio pošiljku na aerodrom…

Žrtve su zatim ponovo zatvarane u barake do momenta kad su ubijane da bi im se uzeli ostali vitalni organi. Ovako su drugi zatvorenici u barakama znali kakva ih sudbina čeka pa su, prema ovom izvoru, užasnuto molili da budu odmah ubijeni…

Implikacije su bile očigledne: imajući u vidu krajnje ozbiljnu prirodu ovih slučajeva, činjenicu da praktično nijedno telo žrtava OVK nije nađeno tokom ekshumacija na Kosovu i činjenicu da su ova zverstva morala biti počinjena pod nadzorom ili pod komandom vođstva OVK na srednjem i visokom nivou, trebalo ih je ispitati na najsveobuhvatniji način od strane profesionalnih istražitelja i stručnjaka…“

Početkom februara 2004, jedan tim eksperata predvođen Hoze Pablo Barajbarom, šefom Kancelarije za forenziku i nestale osobe UNMIK-a, otišao je da obiđe i pregleda „Žutu kuću“ nedaleko od Burela u severnoj Albaniji. Po povratku, Barajbar je sačinio pismeni izveštaj uz koji je priložio pronađeni dokazni materijal.

Mada je u ovom izveštaju konstatovano da nema dovoljno elemenata za konačan zaključak o počinjenom zločinu, predložena je dalja istraga do koje nažalost nije došlo.

Godine 2008, Parlamentarna skupština Saveta Evrope imenovala je švajcarskog senatora Dika Martija za svog specijalnog izvestioca povodom ovog slučaja poznatog kao „Žuta kuća“.

Marti je obavio opsežno istraživanje tokom sledeće dve godine sačinivši jedan detaljan izveštaj izglasan u Savetu Evrope decembra 2010.

Srpsko tužilaštvo za ratne zločine i dokazni materijal kojim je ono raspolagalo, a koje je u celini predato Diku Martiju, imalo je značajan udeo u Švajcarčevom finalnom tekstu. Zahvaljući mestu na kom sam se tad nalazio, stekao sam neposredna saznanja o ovome i tome imao određene uloge.

Bomba je eksplodirala. Svetski mediji su, jedan za drugim, objavili priču o zločinima na severu Albanije, navode iz Martijevog izveštaja i njegove izjave. U te dve-tri sedmice, „Žuta kuća“ i Hašim Tači, u koga je evropski izvestilac upro prstom optužujući ga kao glavnog pokrovitelja ovih zlodela, zauzimali su prve redove na svim naslovnim stranama, i pisanim i elektronskim.

U očima inostrane publike, nasilno vađenje i preprodaja ljudskih organa predstavljali su naročito privlačnu specifičnost u nepreglednom moru najgnusnijih događaja na Balkanu poslednjih decenija.

Gladna što šokantnije morbidnosti, svetina je prosto poletela za vešću o ilegalnim operacionim salama u albanskim gudurama u kojima se ljudima srpske nacionalnosti vade srce, jetra i bubrezi, a zatim se hladnokrvno ubijaju.

Potom je, na inicijativu Srbije, čitav predmet prebačen iz Saveta Evrope u Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija. Formiran je nov istraživački tim s nekim američkim bivšim sudijom na čelu koji se, očekivano, nije ni za jotu pomerio od polazne tačke.

Naposletku je, sa velikim zadocnjenjem, obrazovan sud za zločine OVK. Kakvi će mu efekti biti, tek ćemo videti.

Fakat je da Srbija u tome nije igrala nikakvu ulogu. Deluje kao da nimalo nije zainteresovana za utvrđivanje krivice vođa kosovske paravojske.

Što je Amerikanac godinama sedeo skrštenih ruku nije nimalo iznenađujuće. Ali je veoma iznenađujuće, i indikativno, zašto su pasivne bile srpske vlasti.

Zvanična Srbija je upadljivo i očigledno ćutala o „žutoj kući“ ne preduzimajući nijedan jedini diplomatski korak, nijednu akciju ili poduhvat. Srpske vlasti su pustile da se užasan zločin počinjen nad Srbima od strane OVK na severu Albanije obesmisli i zaboravi. Ni povodom učlanjenja Kosova u Savet Evrope, ovo nije korišćeno kao argument. Čudno, zar ne?

Umesto toga, izabrano je da se negira masovan pogrom muslimana u Srebrenici i da se ogromna sredstva i energija ulože ne bi li se sprečilo izglasavanje rezolucije Generalne skupštine.

Eto, to je slika i prilika aktuelnih vlasti u Srbiji. Iz kratkotalasnosti ili nedobronamernosti, biju izgubljene i nečasne bitke, a prenebregavaju ono što je nesporno i ispravno.

Nema drugog zaključka nego da je nacionalna politika u Srbiji najbanalnija moneta za potkusurivanje.

Nesimpatična i tragikomična promocija vlastodržačke taštine. Po onoj oprobanoj krilatici:“Važno je praviti se važan“.

Bljutavo i nedostojno. A puna su mu usta Srbije i srpstva.

I njegova i njegovih satrapa.

I u opoziciji, ruku na srce, postoje oni koji tako olako potežu najkrupnija pitanja. Tako ležerno i tako neodgovorno.

Iskrenost bolje da ne pominjem. Uzaludno je. U današnjoj je Srbiji poštenje prokazano. I proterano.

„Buržujska predrasuda“.

Poštovanja je vredan onaj što se može iznad sebe izdignuti. Što jednako sudi i svojima i drugima.

Koliko puta treba isto ponoviti da bi se shvatilo? Hiljadu, milion, bezbroj…

Neko mora.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.