Šta da se radi?

Stvari su u Srbiji jasne kao dan. Ovo više nije demokratska zemlja. Vlast ne zavisi od slobodno iskazane volje naroda, od ravnopravnih učesnika u izbornoj utakmici i jednakih izbornih uslova za sve aktere.

U Srbiji se vlada silom na osnovu apsolutne kontrole nad državom, to jest monopolom nad fizičkom silom. U rukama vlasti upregnute su sve državne institucije: pravosuđe, policija, vojska, finansije.

U kandžama vlasti su najvidljiviji i najčitaniji mediji, milioni ljudi potčinjeni su njihovoj dobroj ili zloj volji.

Oni raspolažu našim životima. Da li će biti isplaćene plate i penzije, kome hoće, a kome neće biti isplaćene, ko će se i kako školovati i lečiti, ko će biti nevino progonjen, a ko će biti zaštićen od krivičnog gonjenja – o svemu odlučuje ovdašnja vlast.

Za izbore znamo da su puka formalnost bez suštine. Znamo da ne znače ništa i nemaju nikakvu težinu.

Ni težinu, ni značaj. Srbija je definitivno potonula u autoritarnost.

Elem, ako je tako, onda su za otpor takvom autoritarnom režimu potrebna drugačija politička sredstva.

Drugačiji metod borbe. Drugačija strategija i drugačiji mehanizam. Očigledno, opozicione stranke nisu ni dovoljne, ni dorasle, za tu borbu. Bar ne samostalno. NJihova usredsređenost na klasično političko delovanje u, i kroz, institucije nije i neće biti delotvorno.

Neće i ne može dovesti do konačnog cilja. A taj cilj je temeljna transformacija sistema vlasti u Srbiji. Korenita promena političkog uređenja zemlje. Uporedo s tim, i promena merila vrednosti. Moralnih i društvenih.

Situacija u Srbiji, uopšteno gledano, jeste alarmantna. I daleko je zabrazdila u krizu. Duboku krizu.

Ovde caruje nasilje privilegovanih nad deprivilegovanim. Gospodari se strahom, pretnjom i korupcijom. Bojimo se svakog nosioca vlasti. Zaziremo. Uzmičemo. Klonimo se i uzmičemo. Prirodno. Na korak smo od otvorenog terora. Na vidiku je.

Pogrešno je baviti se izbornim listama, bojkotom, pravnim timovima, izbornim uslovima. Pogrešno je nadati se da će se ikad time ostvariti pobeda u Srbiji i njena politička transformacija.

Kakvi ustavni zakoni, kakvi bakrači! Kakvi dogovori, radna tela, zakonska rešenja! To je Sizifov posao.

To nije politička borba. To je simulacija političke borbe. To je egocentrično (za)bavljanje politikom. Od takvog pristupa, nikakve vajde nema.

Ni vajde, ni asne, rekli bi naši stari. U Srbiji su obesmišljene i političke stranke jednako koliko i stranačko delovanje.

Postalo je bespredmetno. Postalo je bla, bla, bla. Trla baba lan. Tra la la.

Priča priče radi. Stranke imaju smisla tamo gde za njihovu aktivnost i smenu vlasti ima realnih izgeda. Ukoliko tih izgleda nema, onda se mora udariti drugim putem. Kojim?

Neophodan je pritisak. Toliko jak pritisak koji ova vlast neće biti u stanju da izdrži.

Pritisak čiji rezultat mora da se ogleda u blokadi funkcionisanja njihovog sistema vlasti. Redovne operativnosti režima.

Svi na okup za promenu Srbije! Svi! Stranke, istaknuti pojedinci, sindikati, strukovna udruženja, građanske inicijative, lokalni pokreti… Svi! Potreban je veliki, najširi, narodni pokret za preobražaj Srbije.

Sa razgranatom mrežom i jasnim programom u nekoliko jednostavnih tačaka.

Kako do njega doći? Na decembarskim izborima prošle godine jedna trećina građana glasala je protiv ove vlasti pokazujući, nedvosmisleno i nesumnjivo, svoj negativan stav prema aktuelnom režimu. Milion ljudi! Hej, pa to je vojska!

To je vojska nezadovoljnika, vojska gnevnih ljudi, zgroženih i spremnih na akciju. Taj je njihov decembarski glas protiv bio glas za promenu i spremnost na delovanje.

Ljudima se mora reći otvoreno i pošteno. Pogledati ih pravo u oči. Uvažiti njihove zahteve. Razumeti njihova nezadovoljstva. I frustracije.

Naći zajednički jezik. Dogovoriti se o zajedničkim prioritetima. Kontrola vlasti, slobodni mediji, odgovorne institucije, suštinska decentralizacija, vladavina prava, poljoprivreda, ekologija, prosveta, zdravstvo.

Možemo li se oko ovih principa sporazumeti? Dati reč jedni drugima? Obavezati se? Kad padne dogovor, sledi akcija. Po čitavoj Srbiji. Od grada do grada. Od sela do sela. Od kuće do kuće.

S jednom porukom. Jednom jedinom:

„Mi nećemo vlasti. Mi hoćemo Srbiju da menjamo. Evo kako.“

Najteža pitanja, ona najosetljivija i najprotivrečnija rešavaćemo poštenim referendumom. O Evropi i Kosovu, na primer.

Krupnim investicijama i državnim zajmovima. Pošto se svako mišljenje sasluša u ravnopravnim uslovima, rešićemo većinom. Odluku naroda, prihvatićemo svi. I više ta pitanja nećemo otvarati. To je to. Ad acta.

Jednom kad se istinska demokratija uspostavi i osiguraju jemstva svih građanskih sloboda i ljudskih prava, nastupiće političke partije sa svojim idejama i ideologijama u političkoj utakmici jednakoj za sve i za svakog.

Zar je ovo toliko teško da se ne može sprovesti u delo? Zar mi, kao pokolenje, nismo kadri za jedan ovakav poduhvat?

Poduhvat od opšteg interesa? Zar nismo sposobni da zaustavimo propadanje i okrenemo ovaj naš srpski brod na pozitivan kurs?

Zar nemamo snage da sklonimo one kojima Srbija i dobro njenog građanstva nije jedina preokupacija?

Naravno da možemo, da smo kadri i sposobni. Jer, o našoj se dobrobiti radi.

Niko nikad i nigde sreću nije dočekao okružen nesrećom i nesrećnicima. I tog će, neumitno, ta nesreća zadesiti.

Pre ili docnije.

U bolju budućnost se ide zajednički bar u sporazumu oko pravila po kojima ćemo živeti i to pravilima jednakim za sve i za svakog.

Bez povlašćenih, bez moćnika i bez nepravdi.

Možemo mi to, ubeđen sam.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.