A možda me je prosto vreme pregazilo: Usputne opaske o veštačkoj inteligenciji

Ovo su, razume se, samo neka moja razmišljanja povodom teme. Neke opservacije i zapažnja. Pabirci. Znakovi pored puta, Andrićevim jezikom.

Dakle, po mom shvatanju radi se o ovom.

Nesporna je upotrebna vrednost ove novotarije. „Veštačka inteligencija“ svakako olakšava mnoge čovekove delatnosti. Jednostavna je i precizna. Raspolaže većim brojem činjenica od prosečnog živog stvora. Ume i da izabere bolje od njega.

Prevodi, sastavlja, predlaže. Prepoznaje i kombinuje. Pomaže, definitivno.

No, navodi me na sledeću misao.

Otkud tolika potreba ljudi da sebi olakšaju posao po svaku cenu? Da li su oduvek takvi bili, u potrazi za prostijim i prečim rešenjima? Ili je to danak savremenosti? Moda?

Stičem utisak da se nalazimo u svetu u kom se traže što lakši putevi ka ostvarenju cilja. Ka ispunjenju zadatog.

„Zašto bih ja morao znati, zašto bih se mučio i maltretirao, kad već zna i ume mašina. Ili algoritam. Kliknem ili pritisnem dugme i sve mi se pojavi na ekranu.

Ne moram ni da prepisujem, ni da razumem. Preuzmem i gotova stvar.

Završavam za pet minuta. I brže. Savršeno.“

Zaboravljamo, dočim, jednu sitnicu. Tu je „veštačku inteligenciju“ stvorio čovek. Čovek od krvi i mesa.

Živ čovek. Analogan, a ne digitalan. On je smislio metod i princip. On ju je napunio milionima podataka. I naučio je da te podatke slaže u određenom logičkom rasporedu. Zaboravljamo da ništa umno ne postoji van ljudske svesti, to jest intelekta.

I Boga je, sva je prilika, čovek stvorio. Zato što mu je potreban. Čovek je taj koji u Boga veruje. Uprkos tome što ogromna većina verujućih misli da je Bog njih stvorio. Da je on iznad njih i da njima upravlja.

Preko svojih ovozemaljskih posrednika, doduše. Ili kroz ljudsku uobrazilju. Svejedno je.

U krajnjoj instanci, kao što je lakše s Bogom nego bez njega, tako je lakše i s „veštačkom inteligencijom“. Akcenat je na lakoći.

Pojmovi poput napora i truda, čini mi se, izlaze iz našeg shvatanja života. Motivacija i inspiracija, takođe. Radinost, vrednoća, predanost.

Ali, svaka je inovacija, tehnološka pogotovu, interesantna na početku. Izaziva oduševljenje i očaranje. Koja god da je. Ono što napravi stroj u fabrici prijemčivije je je od onog što stvori ruka zanatlije. Prijemčivije je i jeftinije.

Konfekcija ili kroj po meri?

Oni koji prave „veštačku inteligenciju“ koriste klasična sredstva saznanja. Ono čime pune svoj virtueni zapis, to su fakti do kojih se došlo „pešačkim“ putem. Prirodnim, za razliku od veštačkog. I to veštačko ponuđeno je publici (klijenteli) sažvakano i pripremljeno. Poput zamrznute hrane iz frižidera u supermarketu.

Naravno, i sasvim očekivano, u današnje vreme, svi poludeše za igračkom zvanom „veštačka inteligencija“. Ne moraju se čitati knjige i udžbenici, rešavati matematički zadaci, razbijati glava o kategoričkom silogizmu ili opštoj teoriji relativnosti. Ne mora se razmišljati i shvatati. Sve se dobije na tacni. Posluženo iz magacina. S rafova.

I ranije se događalo da novo nadjača staro. Da industrijska proizvodnja prevaziđe indvidualan rad. Neki to zovu progresom. Verovatno s pravom. To je, u svakom slučaju, unapredilo materijalne uslove života za najveći deo čovečanstva. Konfekcija.

Nekad smo sanjali o svem znanju skupljenom na jednom mestu. Monumentalan, nikad završen poduhvat u tom pravcu pokrenuli su Didro i drugovi na prelomu osamnaestog i devetnaestog veka, tzv. enciklopedisti.

I Britanika, Larus ili Brokhaus su enciklopedije stvorene s tom namerom, u dobu pre pojave interneta.

Mislili smo da će nam virtuelna mreža informacija i komunikacija otvoriti dveri do dotad nezamislive mogućnosti pristupa znanju na jedan potez kažiprsta. I to se obistinilo.

Ono što nismo predvideli, međutim, jeste fenomen poplave neproverenih fakata, lažnih vesti, krivotvorenih tvrdnji.

Nepouzdanih objašnjenja i tumačenja. Nadrinauka i namerna manipulacija preplavile su virtuelni prostor. Do granica apsurdnosti i destruktivnosti.

Ispostavilo se neophodnim raspolagati posebno osetljivim intelektualnim filterima za sve ono što se na društvenim mrežama i raznoraznim portalima plasira.

A ti intelektualni filteri mogu se izgraditi jedino u stvarnom (analognom) svetu, starinskom školom i dugotrajnim učenjem. U suprotnom, gotovo je garantovano lutanje u diemnzijama, svesno ili nesvesno, podmetnutih poluistina ili flagrantnim neistina.

Tzv. „veštačka inteligencija“, bar zasad, nije kadra da misli. Još je manje kadra za kreativnost, individualan doživljaj i originalnost. Priznajem, veoma mi je teško zamisliti da će ikad moći.

Proći će i ovo, čini mi se, kao i svako dosadašnje ushićenje tehnološkim novotarijama. Postaće trivijalno. Vratiće se čovek onom što je u njemu najvrednije. Njegov talenat, dar i nadahnuće.

Osećaj za autentičnost i lepotu. Za sopstven izraz realnosti, sopstevnu impresiju, ekspresiju, percepciju. Sopstvenu emociju.

Taj algoritam, ma koliko bio usavršen ljudskom invencijom, neće biti u stanju. Siguran sam.

Tehnologija je, nesumnjivo, čoveku od velike pomoći. Ali nije i neće biti sama suština ljudskog postojanja i spoznaje spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta.

Zato, poštovani čitaoče, bez preterane euforije. Bez uljuljkivanja u minimum rada za maksimum rezultata. Molim, usrdno.

Nemojmo čoveka svoditi na kliše. Na šablon. Gurati ga u kalup. Ako kod čoveka ima nečeg što je dragoceno, onda je to njegova samosvojnost.

Njegova imaginacija. Njegova verodostojnost.

Čovekova je misao neprocenjiva. I neodoljiva. Može li mašina iskoračiti u nepoznato, otkriti sakriveno, proniknuti u suštinu?

Može li pomerati horizonte saznanja i razumevanja? Može li biti autentična i stvaralačka? Tonuti u nadrealno i nestvarno? Maštati i zamišnjati? Ne može i nikad neće moći. Makar je to moje najdublje uverenje.

Na šta bi ova zemlja čovekova ličila da ta tanana nit kontemplacije nestane? Kontemplacije i osećajnosti? Ne smem ni da zamislim.

A možda me je prosto vreme pregazilo.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.